У 9. веку велики број Словена налази се између две велике феудалне силе – Германи и Византија. И једни и други теже да покоре Словене и наметну им хришћанство.
Моравски кнез Растислав тражио је од византијског цара Михаила да пошаље мисионаре који ће ширити хришћанство на језику Словена. Он тиме жели да сузбије утицаје Германа који хришћанство шире на свом језику. Ти мисионари су били солунска браћа Ћирило и Методије. Они су били свесни да ће Словени (који су у том тренутку многобошци) лакше примити хришћанство ако им се проповеда на језику који разумеју (на словенском језику). Познавали су језик словенских племена која су живела у околини Солуна па су тај говор узели за језик црквених књига.
Ћирило је у 9. веку саставио прву словенску азбуку – глагољицу.
Њоме су писани први споменици словенских народа.
Први књижевни језик свих Словена је старословенски, а прво писмо је глагољица.
Глагољица је настала по узору на грчки курзив (косо рукописно брзописно писмо) и под утицајем још неких источних писама (арапског, коптског, јерменског). Била је фонетско писмо. Имала је 38 слова.
Глагољица је замењена ћирилицом већ крајем 9. и почетком 10. века у Преславском центру словенске писмености у источној Бугарској, али се код попова „глагољаша“ у Хрватској задржала до почетка 19. века.
Друго словенско писмо је ћирилица.
Ћирилица је створена крајем 9. и почетком 10. века на основу грчког свечаног уставног (унцијалног) писма. Претпоставља се да су њени творци Климент и Наум. Остали познати ученици су Горазд, Ангелар, Сава.
Ћирило и Методије су се за време свог рада сукобљавали са немачким свештенством, пре свега са „тријезичницима“ који су сматрали да хришћанство може да се шири само на три света језика – хебрејском, грчком и латинском. Папа им је ипак дозволио да проповедају хришћанство на словенском језику.
Старословенски споменици
- Слово о писменима – Црноризац Храбар – 10. век – старословенски језик и ћирилица
- Темнићки натпис – 9/10. век – старословенски језик и ћирилица (видљиви су елементи српског)
- Маријино јеванђеље – 11. век – старословенски језик и глагољица (видљиви су елементи српског)
Не мешајте језик и писмо! Језиком се говори (српски, енглески...), а писмом се пише (ћирилица, абецеда).
Временом се живи језик словенских племена мењао, а језик књига Ћирила и Методија и њихових настављача остајао је непромењен и све даљи од живог говорног језика. Тако је старословенски језик остао језик књиге, али не и говорни језик, као што је и латински језик био језик цркве и науке, али не говорни језик јер њиме нико није говорио.
Старословенски језик је био окоштали (мртви) језик црквених књига. Живи језици словенских народа мењали су се током времена и све више удаљавали један од другога. То се одразило и на превођење и преписивање црквених књига: сваки преписивач је у старословенски језик књиге уносио неке особености језика којим је говорио (фонетске, морфолошке и лексичке). Ово прилагођавање старословенског језика живом говору назива се редакција или рецензија: српска, руска, чешка, бугарска. Тако су настали српскословенски, рускословенски...
Српскословенски језик је српска редакција (варијанта) старословенског језика.