Како се пише РОМАНТИЗАМ? ХРИШЋАНСТВО? ИСЛАМ? СРЕДЊИ ВЕК?
Пишу
се малим почетним словом. Дакле:
романтизам
хуманизам
ренесанса
барок
симболизам
хришћанство
ислам
будизам
стари
век
ледено
доба (период)
средњи
век
ново
доба
нова ера
Приказивање постова са ознаком Реализам. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Реализам. Прикажи све постове
Правопис - Имена покрета, стилова, епоха, праваца
Књижевност - Реализам
Реализам је књижевни правац који се у светској књижевности јавио средином 19. века.
Основна тежња овог правца је да прикаже стварност онаквом каква она јесте, без улепшавања.
Реалисти су се трудили да рационално, логички и уз помоћ науке прикажу стваран живот.
Реалисти критикују друштво и стварност јер желе да помогну обичном човеку у његовом свакодневном животу.
Наглашена је објективност, чак и научност.
Реалисти се баве и друштвом и човеком. Човека посматрају кроз његову психологију, порекло, средину у којој живи.
Основни жанрови су приповетка и роман. Поезија готово да не постоји.
Главни представници српског реализма су Јаков Игњатовић, Јанко Веселиновић, Светозар Марковић, Милован Глишић, Стеван Сремац, Лаза Лазаревић, Симо Матавуљ, Радоје Домановић.
Термин реализам (лат. реалис - стваран, истинит) има двојако значење: означава метод обликовања књижевног уметничког дела, на једној страни, и означава књижевни правац, епоху у историји књижевности, на другој страни. Реализам као метод, поступак у обликовању књижевног уметничког дела, присутан је у књижевности од најстаријих времена. У старој Грчкој се говори о мимезису, односно подражавању природе, стварности. Реализма има у епохи хуманизма и ренесансе (ренесансне комедије), у старој српској књижевности (реалистички елементи у старој српској биографији, код Теодосија посебно), у усменом стваралаштву (народне новеле у којима се приповеда о реалним догађајима, ситуацијама и личностима ("оно што може бити", како каже Вук). Реалистички метод је постао доминантан већ у трећој деценији 19. века јер га постепено прихвата већина писаца и на снази је, зависно од књижевне средине, све до краја века, а у српској књижевности до 1915. године. Чим је метод реализма прихваћен од већине писаца који показују слична тематска опреде- љења, користе сличне стилско-изражајне поступке и исказују слична схватања о друштвеним и уметничким питањима, настао је књижевни правац реализам, посебна епоха у историји европских књижевности.
Није једноставно тачно одредити временско трајање књижевног правца како у националној тако и у европској књижевности. Код Срба романтизам достиже свој зенит у стварању Бранка Радичевића, Петра Петровића Његоша, Лазе Костића и Ђуре Јакшића, а то је време када настају најзначајнија дела европских реалиста Стендала, Оноре де Балзака и Чарлса Дикенса. Реализам у српској књижевности узима маха седамдесетих година 19. века, да би достигао врхунац у деведесетим годинама, када се у Европи јављају модерни књижевни правци. Међутим, није мања тешкоћа ни када се жели да одреди временско раздобље реализма у српској књижевности, јер неминовно долази до прожимања метода и праваца. Још у периоду романтизма има писаца романтичара у чијим се делима јављају чисто реалистички поступци (лирика Бранка Радичевића, проза Ђуре Јакшића, комедије Јована Стерије Поповића, путописи Љубомира Ненадовића), али има и писаца који су већ опредељени реалисти (Јаков Игњатовић). Исто тако, код реалиста, у јеку реализма, има романтичарских црта (историјски романи Јакова Игњатовића, "Хајдук Станко" Јанка Веселиновића, "Ускок" Симе Матавуља, "Из књига староставних" Стевана Сремца), али има и писаца који стварају искључиво у романтичарском духу (Јован Јовановић Змај, Ђура Јакшић, Лаза Костић). Услед ових прожимања није могуће тачно одредити временско раздобље реализма у српској књижевности. Али из потребе да се књижевно стварање систематизује и да се изврши периодизација књижевности, неопходно је одређивање временских међа на основу других ознака. Тако се узимају седамдесете године 19. века када су објављени чланци о књижевности Светозара Марковића, који се сматрају манифестима српског реализма јер су одредили правац развитка српске књижевности.
Основна тежња овог правца је да прикаже стварност онаквом каква она јесте, без улепшавања.
Реалисти су се трудили да рационално, логички и уз помоћ науке прикажу стваран живот.
Реалисти критикују друштво и стварност јер желе да помогну обичном човеку у његовом свакодневном животу.
Наглашена је објективност, чак и научност.
Реалисти се баве и друштвом и човеком. Човека посматрају кроз његову психологију, порекло, средину у којој живи.
Основни жанрови су приповетка и роман. Поезија готово да не постоји.
Реализам се у српској књижевности јавио средином друге половине 19. века. Његове основне теме су српско село, живот у граду, однос према отаџбини и тешка социјална ситуација.
Главни представници српског реализма су Јаков Игњатовић, Јанко Веселиновић, Светозар Марковић, Милован Глишић, Стеван Сремац, Лаза Лазаревић, Симо Матавуљ, Радоје Домановић.
Реализам као метод
Термин реализам (лат. реалис - стваран, истинит) има двојако значење: означава метод обликовања књижевног уметничког дела, на једној страни, и означава књижевни правац, епоху у историји књижевности, на другој страни. Реализам као метод, поступак у обликовању књижевног уметничког дела, присутан је у књижевности од најстаријих времена. У старој Грчкој се говори о мимезису, односно подражавању природе, стварности. Реализма има у епохи хуманизма и ренесансе (ренесансне комедије), у старој српској књижевности (реалистички елементи у старој српској биографији, код Теодосија посебно), у усменом стваралаштву (народне новеле у којима се приповеда о реалним догађајима, ситуацијама и личностима ("оно што може бити", како каже Вук). Реалистички метод је постао доминантан већ у трећој деценији 19. века јер га постепено прихвата већина писаца и на снази је, зависно од књижевне средине, све до краја века, а у српској књижевности до 1915. године. Чим је метод реализма прихваћен од већине писаца који показују слична тематска опреде- љења, користе сличне стилско-изражајне поступке и исказују слична схватања о друштвеним и уметничким питањима, настао је књижевни правац реализам, посебна епоха у историји европских књижевности.
Реализам као правац
Није једноставно тачно одредити временско трајање књижевног правца како у националној тако и у европској књижевности. Код Срба романтизам достиже свој зенит у стварању Бранка Радичевића, Петра Петровића Његоша, Лазе Костића и Ђуре Јакшића, а то је време када настају најзначајнија дела европских реалиста Стендала, Оноре де Балзака и Чарлса Дикенса. Реализам у српској књижевности узима маха седамдесетих година 19. века, да би достигао врхунац у деведесетим годинама, када се у Европи јављају модерни књижевни правци. Међутим, није мања тешкоћа ни када се жели да одреди временско раздобље реализма у српској књижевности, јер неминовно долази до прожимања метода и праваца. Још у периоду романтизма има писаца романтичара у чијим се делима јављају чисто реалистички поступци (лирика Бранка Радичевића, проза Ђуре Јакшића, комедије Јована Стерије Поповића, путописи Љубомира Ненадовића), али има и писаца који су већ опредељени реалисти (Јаков Игњатовић). Исто тако, код реалиста, у јеку реализма, има романтичарских црта (историјски романи Јакова Игњатовића, "Хајдук Станко" Јанка Веселиновића, "Ускок" Симе Матавуља, "Из књига староставних" Стевана Сремца), али има и писаца који стварају искључиво у романтичарском духу (Јован Јовановић Змај, Ђура Јакшић, Лаза Костић). Услед ових прожимања није могуће тачно одредити временско раздобље реализма у српској књижевности. Али из потребе да се књижевно стварање систематизује и да се изврши периодизација књижевности, неопходно је одређивање временских међа на основу других ознака. Тако се узимају седамдесете године 19. века када су објављени чланци о књижевности Светозара Марковића, који се сматрају манифестима српског реализма јер су одредили правац развитка српске књижевности.
Према томе, термин реализам означава метод обликовања књижевне стварности ("реализам Иве Андрића") или књижевну епоху ("српски реалисти").У првом случају термин нема временско ограничење, примењив је за писце свих времена који у свом стварању користе метод реализма. У другом случају термин се користи у ограниченом временском значењу, односи се на писце који су стварали у другој половини 19. века и примењивали реалистички метод.
Пријавите се на:
Постови (Atom)