Синтагме

 Синтагма је скуп од две или више речи које имају заједничку службу у реченици. 

Синтагма има

• главну реч и 
• зависне чланове.

Главна реч у синтагми је она реч без које би читава реченица изгубила смисао.

Мој брат од тетке долази поподне. 

У служби субјекта је група речи мој брат од тетке. Главна реч је она коју не можемо да изоставимо - брат (именица).

Тај дечак је изузетно брз. 

У служби именског дела именског предиката је група речи изузетно брз. Главна реч је брз (придев).

Возио је изузетно пажљиво. 

У служби прилошке одредбе за начин је група речи изузетно пажљиво. Главна реч је пажљиво (прилог). 

Приметивши друга потрчао је до њега. 

У синтагми приметивши друга главна реч је приметивши (глагол). 

Врсте синтагме

Врста синтагме одређује се према врсти главне речи. Постоје:

• именичка синтагма,
• придевска синтагма
• прилошка синтагма
• глаголска синтагма

Именичка синтагма

Именичка синтагма је синтагма којој је главна реч именица. 

Зависни чланови синтагме зову се атрибути.  

Мој брат од тетке долази поподне. 

Купила је црвену хаљину дугих рукава. 

Видећемо се у јануару следеће године.

Дакле, у примеру мој брат од тетке, главна реч је брат (именица), а атрибути су мој и од тетке.

У примеру црвену хаљину дугих рукава главна реч је хаљину (именица), а атрибути су црвену и дугих рукава.

У примеру у јануару следеће године, главна реч је у јануару (именица), а атрибути су следеће године.

Придевска синтагма

Придевска синтагма је синтагма којој је главна реч придев. 

Зависни чланови придевске синтагме су атрибути. 

Тај телефон је прилично скуп.

Утакмица је била врло напета. 

Веома лепа девојка ушла је у просторију.

У примеру прилично скуп, главна реч је скуп (придев), а атрибут је прилично.

У примеру врло напета, главна реч је напета (придев), а атрибут је врло.

У примеру веома лепа, главна реч је лепа (придев), а атрибут је веома.

Прилошка синтагма

Прилошка синтагма је синтагма којој је главна реч прилог. 

Зависни чланови прилошке синтагме су атрибути.

Ученици су је слушали нарочито пажљиво.

Живели су далеко до нас. 

Играо је данас јако лоше.

У примеру нарочито пажљиво главна реч је пажљиво, а атрибут је нарочито.

У примеру далеко до нас главна реч је далеко, а атрибут је од нас.

У примеру јако лоше главна реч је лоше, а атрибут је јако.

Глаголска синтагма

Главна реч глаголске синтагме је глагол (инфинитив или глаголски прилози садашњи и прошли).

Зависни чланови глаголске синтагме су атрибути. 

Право је задовољство читати добре књиге.
Читајући добре књиге упознајемо себе, пределе и друге људе. 
Прочитавши добру књигу легла је да спава.  

У примеру читати добре књиге, главна реч је читати, а атрибут је добре књиге. 
У примеру читајући добре књиге, главна реч је читајући, а атрибут је добре књиге. 
У примеру прочитавши добру књигу, главна реч је прочитавши, а атрибут је добру књигу. 

👍 ПАЗИ! Главна реч глаголске синтагме је НЕЛИЧАН глаголски облик. 

 👎 Прочитао сам добру књигу. У овој реченици нема синтагме јер је "прочитао" личан глаголски облик.

Синтаксичка служба синтагми

Синтагме имају следеће службе у реченици:

1) субјекат

Моја најбоља другарица данас није у школи.

Мој млађи брат и ја идемо поподне у биоскоп.

2) објекат

Појео сам најукуснији сендвич на свету.

3) прилошке одредбе

Идемо на море следећег јула.

Изузетно пажљиво је пратио филм. 

Желим да отпутујем далеко од свега.

4) именског дела предиката

Он је врло висок дечак. 

Тај телефон је много скуп.

5) атрибут у оквиру шире синтагме

Он је врло висок дечак.

Историја језика - Појава словенске писмености

Пре појаве писмености језик којим су Словени говорили (а за који немамо податке), означава се у науци као прасловенски.

У 9. веку велики број Словена налази се између две велике феудалне силе – Германи и Византија. И једни и други теже да покоре Словене и наметну им хришћанство. Моравски кнез Растислав тражио је од византијског цара Михаила да пошаље мисионаре који ће ширити хришћанство на језику Словена. Он тиме жели да сузбије утицаје Германа који хришћанство шире на свом језику. Ти мисионари су били солунска браћа Ћирило и Методије. Они су били свесни да ће Словени (који су у том тренутку многобошци) лакше примити хришћанство ако им се проповеда на језику који разумеју (на словенском језику). Познавали су језик словенских племена која су живела у околини Солуна па су тај говор узели за језик црквених књига. 

Ћирило је у 9. веку саставио прву словенску азбуку – глагољицу. 

Њоме су писани први споменици словенских народа. 

Први књижевни језик свих Словена је старословенски, а прво писмо је глагољица. 

Глагољица је настала по узору на грчки курзив (косо рукописно брзописно писмо) и под утицајем још неких источних писама (арапског, коптског, јерменског). Била је фонетско писмо. Имала је 38 слова. 

Глагољица је замењена ћирилицом већ крајем 9. и почетком 10. века у Преславском центру словенске писмености у источној Бугарској, али се код попова „глагољаша“ у Хрватској задржала до почетка 19. века. 

Друго словенско писмо је ћирилица. 

Ћирилица је створена крајем 9. и почетком 10. века на основу грчког свечаног уставног (унцијалног) писма. Претпоставља се да су њени творци Климент и Наум. Остали познати ученици су Горазд, Ангелар, Сава. 

Ћирило и Методије су се за време свог рада сукобљавали са немачким свештенством, пре свега са „тријезичницима“ који су сматрали да хришћанство може да се шири само на три света језика – хебрејском, грчком и латинском. Папа им је ипак дозволио да проповедају хришћанство на словенском језику. 

Старословенски споменици

• Слово о писменима – Црноризац Храбар – 10. век – старословенски језик и ћирилица
• Темнићки натпис – 9/10. век – старословенски језик и ћирилица (видљиви су елементи српског)
•  Маријино јеванђеље – 11. век – старословенски језик и глагољица (видљиви су елементи српског) 

 

Не мешајте језик и писмо! Језиком се говори (српски, енглески...), а писмом се пише (ћирилица, абецеда). 

Временом се живи језик словенских племена мењао, а језик књига Ћирила и Методија и њихових настављача остајао је непромењен и све даљи од живог говорног језика. Тако је старословенски језик остао језик књиге, али не и говорни језик, као што је и латински језик био језик цркве и науке, али не говорни језик јер њиме нико није говорио. Старословенски језик је био окоштали (мртви) језик црквених књига. Живи језици словенских народа мењали су се током времена и све више удаљавали један од другога. То се одразило и на превођење и преписивање црквених књига: сваки преписивач је у старословенски језик књиге уносио неке особености језика којим је говорио (фонетске, морфолошке и лексичке). Ово прилагођавање старословенског језика живом говору назива се редакција или рецензија: српска, руска, чешка, бугарска. Тако су настали српскословенски, рускословенски... 

Српскословенски језик је српска редакција (варијанта) старословенског језика.

Лексика - Лексика српског језика с обзиром на сферу употребе

Историзми

Историзми су речи које су престале да се употребљавају јер се више не употребљавају предмети које су означавале: кмет, грош, нахија, књаз, оборкнез, винарина, прњавор;

Архаизми 

Архаизми су речи које су престале да се употребљавају у књижевном језику јер су замењене другим речима за означавање истих предмета и појава: јуност (младост), полза (корист), шанац (ров), ђенерал (генерал), Англија (Енглеска), терзија (кројач), писменица (граматика), писмено (слово)...

Неологизми 

Неологизми су новонастале речи којима се обично замењују позајмљенице или које се граде за означавање нових предмета или појава, а да при томе још нису ушле у најопштију употребу.
Неологизми у језику имају свој развој - неки бивају прихваћени и устаљују се, а неки ишчезавају из језика.

Термини

Термини су речи које означавају са највећом тачношћу одређене појмове у науци, техници, уметности и уопште појмове у разним струкама.
Хемија - атом, молекул, електролит, електролит, натрујум-хлорид...
Физика - ротација, вектор, инерција, гравитација...
Граматика - деклинација, конјугација, именица, номинатив...

Позајмљенице

Позајмљенице

Позајмљенице су значајан слој нашег књижевног језика. То су речи које је српски књижевни језик, као и други језици, преузео из других језика и које су постале саставни део речничког (лексичког) фонда тог језика. Услови уласка страних речи у наш језик су најчешће географског и културно-историјског карактера. То су, наиме, најчешће географско суседство, културни и уопште цивилизацијски контакти. Отуда и у народном језику од најранијих времена, а посебно у књижевном језику има доста позајмљеница из других европских језика, наравно – гласовно и граматички прилагођене нашим речима. Тако се у нашем лексичком фонду нашег књижевног језика налазе:

Турцизми

Турцизми су најчешћи у штокавском наречју, а ретки у другим наречјима. Осим речи из турског обухватају још и речи из арапског и персијског које су преко турског доспеле на Балкан. Многи су турцизми прихваћени у стандардном језику, неки су распрострањени само регионално и дијалектно, а неки су избачени из употребе. Неки од турцизама су: авлија (двориште), алманах (годишњак), ат (коњ), барјак (застава), боја, бурек, бунар, чаршав, чамац, челик, чарапа, чобанин, ћуфте, ћебе, ћевап, ћелав, ћуприја (мост), дугме, дуван, ексер, ергела, џем, џеп, џезва, фитиљ, јастук, јогурт, кајмак, кашика, комшија, кутак, кутија, казан, кула, лампа, мајмун, мемла, муштикла, мердевине, олук, ортак, памук, папуча, пенџер (прозор), пита, ракија, сандук, сокак, шећер, шал, таван, табан, торба, занат, хајдук;

Неке речи се данас у турском језику употребљавају у другачијем смислу него што се употребљавају у словенским језицима. Основе турских речи прилагођене су словенском изговору те добијају и словенске наставке. Присутна је и обрнута појава, да се на словенску реч додаје турски наставак, на пример у речима као што су безобраз-лук, лопов-лук, чит-лук;

Турцизми су, у оквиру словенских језика најчешћи на Балкану, код јужнословенских народа. У оквиру дијалеката различитих јужнословенских језика, турцизми се користе чешће или ређе. У одређеним крајевима, неки турцизми су архаизми, негде су у свакодневној употреби и немају замену у виду словенске речи, негде су историзми, а негде су сасвим нестали.

Романизми

Романизми су речи које су дошле у наш језик из латинског (латинизми), шпанског, италијанског и француског језика (галицизми).

Из латинског: апстрактан, нарација, композиција, форма, фабула, персона, стил, теорија, култура, национално, хуманизам, патриотизам, субјективан, објективан, скандал, хумор, реликвија, реквизит, емоционално, социјално, публицистика, конкретан, фабрика, креда, кестен, шпијун, студент, медицина, центар, постскриптум, депоновати, криминал, формула, нација, доктор, литература, анексија, амбуланта, арена, институција, кремација, резиденција, донација, лапсус, емоција, меморија, имиграција, император;

Из италијанског: соло, солфеђо, концерт, баритон, певач, кабинет, валута, сонет, дует, чоколада, боца, лимун, лавина, банка, штампа, штене, гондола, сигуран, тенор, опера, балкон, фашизам, мафија, медаља, папарацо, пјаца, кантаутор;

Из шпанског: канибал, хацијенда, хунта, цигара;

Из француског: авенија, авион, абажур, армија, баналан, блуза, бригада, батерија, булевар, гардероба, гоблен, група, ентеријер, екстеријер, жанр, жаргон, журнал, каваљер, капетан, калибар, коњак, компот, костим, лампа, легитимитет, ликер, масажа, машина, марш, мода, мотив, официр, орман, панталоне, пејзаж, поента, портрет, пилот, пируета, плажа, ремарке, ресторан, сос, супа, силуета, тераса;

Германизми

Германизми су речи преузете из немачког и других германских језика: адмирал, вага, пегла, бутер, кугла, локна, лајтмотив, лозинка, молер, мајстор, сенф, фарба, фарбати, шалтер, шине, шнала, штоф, шпорет,  шине, шалтер, штаб, шминка, цех, шраф, шперплоча, шприц;

Поред речи из немачког језика, можемо наићи и на неке граматичке конструкције: соба за издати под кирију (од немачке конструкције ZU + инфинитив); он је себи дао начинити пар одела;десет година стар. Затим доћи к себи (од нем. ZU SICH KOMMEN) ум. освестити се; без да ја за то знам ум. а да ја за то не знам; без да кажем (нем. OHNE ZU SAGEN) ум. да не кажем.

Грцизми

Грцизми су речи преузете из грчког језика: хиљада, ђак, темељ, камата, јеванђеље, Библија, криза, демократија, фотографија, комедија, трагедија, драма, монолог, дидаскалије, строфа, стих, рима, карактер, идеја, лирика, сценарио, ритам, епитет, епиграф, гимназија, историја, математика, музика, атмосфера, стадион, диплома, друм, гипс, икона, арханђео, анђео, манастир, хор, хлор, филолог, географија, библиотека, епископ;

Русизми

Русизми су речи из руског језика: бојеви (метак), запета, услед, брак, чудовиште, двојник, учтивост, личност, награда, стројеви (корак), стајанка (авиона на аеродрому);

Бохемизми

Бохемизми су речи преузете из чешког језика (називају се још и чехизмима): часопис, повод, улога, спис, читанка, становништво, робот, пиштољ, копачка, позор, склек, плин;

Занимљив је интернационализам робот који долази од иначе старог славенског израза работа = тешки, присилни рад. Представио га је Карел Чапек, а измислио га је његов брат Јосеф Чапек. Првобитна реч за робота у чешком била је работник, али је после њено место заузела реч робот.

Хунгаризми

Хунгаризми су речи преузете из мађарског језика: табла, терет, лопта, хајдук, гулаш, соба, ашов, варош, вашар, лопов, ципеле, салаш, чардаш, чопор, мачка, пунђа, сабља, чизма, бунда, кочија, гулаш;

Англицизми

Англицизми су речи преузете из енглеског језика: имиџ, софтвер, хардвер, компјутер, старт, стартовати, викенд, паркинг, менаџер, маркетинг, меч, монитор, група, линк, чек, бокс, клуб, група, филм, тинејџер, шопинг, спорт, док, тенк, трактор, трамвај, џемпер, комбајн, бифтек, видео рекордер, компакт диск, тендер, евалуација, едукација, тензија, менаџмент;

Црквенословенизми

Црквенословенске речи су речи везане за било какве црквене потребе, било за језик апстрактнијег расправљања о етичким и духовним питањима. Те речи се деле на:

 Црквенословенизми српскословенског карактера: општити, општина, мошти, свештеник, васиона, Васкрс, васкрснути;
Црквенословенизми рускословенског карактера: чест (част), љубовник, љубовница, праведан, праведник, нишчи;

Речи оба карактера: бденије, Богојављеније и Богојављење, приказаније, Преображеније и Преображење.

Врсте речи - Прилози

Прилози

Прилози су непроменљиве речи - не мењају се. Најчешће одређују радњу глагола па се појављују у служби прилошких (глаголских) одредби. Прилози одређују глаголску радњу према месту (овде, лево), према времену (сад, јуче), према начину (тако, лако), према узроку (зашто, зато), према мери или количини (још, доста). 

Најчешће их делимо у следеће групе:

• прилози за место (овде, ту, тамо, где, игде, икуда, куда, камо, горе, десно, близу, напред, свуда...);
• прилози за време (јуче, сад, некад, никад, увек, данас, ноћас, јесенас, зимус, пролетос, летос...);
• прилози за начин (настали су од заменица, а неки од описних придева средњег рода; овако, тако, онако, некако, лепо, лако, брзо, изненада);
• прилози за узрок (зашто, зато, стога);
• прилози за количину (још, доста, много, мало, неколико, нешто, пуно, сасвим, врло, веома).

Неки прилози нису сасвим непроменљиви. 

• неки прилози за начин (они који су настали од придева) имају компарацију (о томе можеш да прочиташ ОВДЕ) - лако, лакше, најлакше;
• Неки прилози за време имају компарацију - рано, раније, најраније;
• неки прилози за количину имају компарацију - много, више, највише...
• неки прилози за место имају компарацију - близу, ближе, најближе...

Врсте речи - Предлози

Предлози

Предлози су непроменљиве речи које стоје испред именских речи у зависном падежу (о падежима смо причали ОВДЕ). 

1. Предлози уз генитив - од, до, из, са, пре, после, након, уочи, испред, иза, поред, преко, испод, иза, изнад, око, без, ради, због, близу...
2. Предлози уз датив - к, ка, према (у значењу КА), насупрот, упркос;
3. Предлози уз акузатив - у, кроз, над, пред, о, на, под, за;
4. Предлози уз инструментал - с, са, пред, над, за, међу;
5. Предлози уз локатив - у, на, о, по, при, према (у значењу ПО).

Књижевност - Композиција

Композиција

Композиција је начин на који се различити елементи књижевног дела (мотиви, теме, ликови, догађаји, епизоде, појаве) повезују у јединствену целину.

Разликујемо:

• Спољашњу композицију прозног текста чине је одељак и поглавље. Поглавље има свој наслов, број. Одељак или пасус представља ужу целину целовитог излагања и као део текста почиње увученим ретком.
  
• Унутрашњу композицију прозног текста чине тема, развој фабуле (увод/eкспозицију, заплет, кулминација, перипетија, расплет) и ликови. 

Догађаји у епском делу (епској песми, бајци, роману, приповеци, новели) могу да се распореде на различите начине.

• Степенаст распоред - догађаји се нижу постепено, од најслабијег ка најјачем или обрнуто.
  
• Паралелни распоред - постоји два или више паралелних токова радње који се паралелно развијају.
  
• Прстенаста композиција - исти догађај се појави на почетку и на крају текста и на тај начин га уоквирује. 

Књижевност - Карактеризација књижевног лика

Врсте карактеризације књижевног лика

Карактеризација је поступак уметничког обликовања лика у књижевном делу. 

Врсте карактеризације према особинама лика

1. Физичка карактеризација (на основу описа физичког изгледа јунака);

2. Психолошка карактеризација (на основу размишљања и осећања ликова);

3. Говорна (језичка) карактеризација (на основу начина на који јунаци говоре и језика који користе);

4. Социјална (друштвена) карактеризација (на основу порекла и средине у којој живи);

5. Етичка (морална) карактеризација (на основу изграђених моралних ставова). 

Врсте карактеризације према приповедачком поступку аутора 

1. Директна карактеризација (писац објашњава јунака путем описа и коментара);

2. Индиректна карактеризација (јунак путем својих поступака открива своју природу);

3. Комбинована карактеризација (комбинују се елементи директне и индиректне карактеризација).

Врсте карактеризације према психолошким особинама лика и његовим моралним ставовима

1. Динамичка карактеризација (лик се приказује кроз развој, сазревање, промене); 

2. Статичка карактеризација (осветљава се само једна доминантна особина лика);

3. Схематична карактеризација (лик испољава и позитивне и негативне моралне особине). 

Књижевност - Мотив и мотивација

Мотив

Тема дела је оно о чему дело говори. 

Мотив је најмања тематска јединица неке теме. Мотив се не може даље разлагати, а да притом не изгуби смисао. Мотивима се описује предмет, лице, ситуација. (Рецимо, тема неког је љубав. Ова тема може имати више различитих мотива: љубав према родитељима, љубав према отаџбини...)

Мотиви могу имати различиту функцију у тексту. У зависности од значаја који има за развој теме, мотив може бити главни и споредни. 

Главни мотив је централни мотив у неком делу. Он је најчешће истакнут у наслову и представља тему приче. 

Статички мотив зауставља развијање фабуле. Он прекида ток приповедања, успорава причу. Некада изгледа као да се прича замрзла. Тада се уводи неки мотив везан за опис особе, предмета, простора, осећања... Врло често његову улогу обавља описни (дескриптивни) мотив. Статички мотив може вратити ток приче у прошлост - јунак нешто види, чује, осети неки мирис и то га подсети на нешто из прошлости и он почиње да о томе мисли или говори. 

Динамички мотив развија фабулу. Он то чини тако што покреће радњу напред. Захваљујући овом мотиву радња се убрзава ка својој наредној целини. Врло често његову улогу обавља наративни мотив. (Поспешује ток нарације.) 

Интернационални мотив је исти мотив који се јавља у народним књижевностима разних народа у разним временима (који се међусобно разликују у језику, обичајима, култури, историји па и географском простору). Такав је мотив женидбе са препрекама, мотив мужа који се враћа на свадбу своју жене мотив братоубиства, мотив узиђивања...

Мотивација

Мотивација представља низ података, поступака или осећања због којих лик неког дела поступа на одређени начин. Каткад је та мотивација узрочно-последична (постоји препознатљив узрок због чега неко нешто ради баш на тај начин, а не на неки други начин). Понекад не видимо прави разлог или не знамо шта је могло да подстакне одређене јунакове реакције, а се онда његово поступање објашњава његовом психолошким склопом (психолошка мотивација), пореклом или социјалним статусом (социјална мотивација). 

Књижевност - Фабула и сиже

Фабула и сиже

Фабула је низ хронолошки поређаних и и узрочно-последично повезаних мотива, догађаја и ситуација у епском или драмском делу. Ситуације су поређане хронолошким редоследом и произилазе једна из друге. Фабула је окосница епске радње и чини основу епских и драмских дела. Фабулу читалац сазнаје преко сижеа.

Сиже је начин на који су догађаји организовани у неком делу, дакле, сиже је начин организовања фабуле. Сиже је уметнички организован приказ догађаја. 

Врсте речи - Бројеви

Бројеви су речи које означавају колико нечега има и које је нешто по реду. Делимо их на:

Главне

Редне

Главни бројеви означавају колико нечега има. У главне бројеве спадају:

*Основни бројеви

* Збирни бројеви

* Бројне именице на –ица

* Бројни придеви

Редни бројеви означавају које је нешто по реду.

Основни бројеви означавају колико нечега има. Основни бројеви један, два, три, четири (као и сви бројеви након броја 20 који се завршавају овим бројевима) променљиви су. У пракси редовно мењамо број један и два. Основни бројеви мењају се по падежима и роду. Број један има сва три рода – један, једна, једно. Број два има има само два рода – два, две.

Збирни бројеви означавају колико има особа мушког и женског пола или скуп младих бића означен збирном именицом – двоје деце, седморо пилића.

Бројне именице означавају колико има бића мушког пола – седморица, четворица.

Бројни придеви означавају колико има нечега означеног именицом која је плуралија тантум (има само множину) – двоја врата.

Промена бројева

По падежима се мењају:

Редни бројеви – први, други, двадесет трећи;

Основни бројеви један и два (и сви који се њима завршавају од 21);

Бројне именице – петорица.

По роду се мењају:

Број један – један, једна, једно;

Број два има само два рода;

Редни бројеви – први, прва, прво.

По броју се мењају само редни бојеви.

Писање бројева

Основни и редни бројеви могу се записати цифрама.

Пазите како пишете вишечлане бројеве!

4 – четири

44 – четрдесет четири

543 – петсто четрдесет три

679 – шестсто седамдесет де

932 – деветсто тридесет два

Редни бројеви могу се писати на два начина. Овако!

4. четврти   или    IV четврти

19. деветнаести   или     XIX деветнаести

21. двадесет први    или  XXI двадесет први

90. деведесети    или    XC деведесети

150. сто педесети   или   CL сто педесети

2020. две хиљаде двадесети или MMXX две хиљаде двадесети

Пазите! Ако пишете редни број, користите или арапски број са тачком или римски број без тачке.

Служба речи - Апозиција и апозитив

Апозиција 

Апозиција је одредба именице којом се на други начин казује исто што и именицом уз коју апозиција стоји. У служби апозиције су именице или именичке синтагме.

Апозиција је додатна одредба.

Апозиција се у писању увек одваја запетама. 

Никола, најбољи кошаркаш у нашем одељењу, често тренира са мојим најбољим другом.

Апозитив

Апозитив је одредба именице којом се означава нека особина именице. У служби апозитива најчешће су придеви и придевске синтагме. 

Апозитив је додатна одредба.

Апозитив се у писању увек одваја запетама. 

Са својим оцем, строгим и праведним, често и дуго разговарам.

Служба речи - Објекат

Објекат

Објекат је зависни реченични члан. Може бити:

• Прави 
• Неправи

Прави објекат

Прави објекат означава ко или шта трпи радњу. Ово је зависни реченични члан који допуњује прелазне глаголе. У служби правог објекта налазе се именице, именичке заменице или именичке синтагме у акузативу без предлога или у деоном генитиву без предлога који се може заменити акузативом.

Читам књигу.
Пијем кафу.
Пио сам кафе/кафу.

Неправи објекат

Неправи објекат означава ко или шта трпи радњу Неправи објекат допуњује непрелазне и повратне глаголе. У служби неправог објеката налазе се именице, именичке заменице или именичке синтагме у свим зависним падежима осим у акузативу без предлога. 

Мислим о победи.
Најео сам се чоколаде.
Била сам задовољна својим успехом.

Служба речи - Прилошке одредбе

Прилошке одредбе

Прилошке одредбе ближе одређују глагол уз који стоје. У служби прилошке одредбе најчешће стоје прилози, именице у зависном падежу, именичке синтагме.

Прилошке одредбе се деле на:

1. Прилошке одредбе за време
2. Прилошке одредбе за место
3. Прилошке одредбе за начин
4. Прилошке одредбе за узрок
5. Прилошка одредба за циљ и намеру
6. Прилошке одредбе за меру и количину
7. Прилошка одредба за друштво 

Прилошке одредбе за време одговарају на питање КАДА. (Јуче, сутра, ноћас, јесенас, зимус, пролетос, летос, тада, сада; ове зиме, тог тренутка, у петак, петком, ове године...)

Прилошке одредбе за место одговарају на питање ГДЕ. (Ту, тамо, овде, тамо, лево, горе; у школи, код куће, под столом, на крову, на високом брегу...)

Прилошке одредбе за начин одговарају на питање КАКО. (Тако, овако, онако, лако, брзо, једноставно; на овај начин, лаким ходом...)

Прилошке одредбе за узрок одговарају на питање ЗАШТО. (Зато, стога, из тог разлога, због болести...)

Прилошке одредбе за циљ и намеру говоре РАДИ ЧЕГА се врши радња глагола. (Ради успеха, ради дружења...)

Прилошке одредбе за меру и количину одговарају на питање КОЛИКО. (Много, мало, више, још, довољно; десет дана, месецима, вековима...)

Прилошка одредба за друштво одговара на питање С КИМ. (Са другом, са најбољим пријатељима...)

Књижевност - Стилске фигуре - Подела

Стилске фигуре

Стилске фугуре су речи, изрази, реченице који чине да текст буде изражајнији, звучнији, упечатљивији; оне дају пренесена значења тексту. Оно што бих желела да нагласим, стилске фигуре постоје у књижевности, али и у свакодневном говору се редовно користе. Кад кажете да “умирете од досаде” или да сте “попили две чаше”... Кад год кажете куцкање, цвецкање... Ако кажете да је неко леп као ... КОРИСТИТЕ СТИЛСКЕ ФИГУРЕ, А И НЕ ЗНАТЕ ТО.

Сад ћемо то објаснити.

Стилске фигуре деле се у 4 велике групе:

•  Фигуре дикције
•  Фугуре речи
•  Фигуре конструкције
•  Фигуре мисли

1. Фигуре дикције другачије зовемо гласовне или звучне фигуре. Како њихово име само каже, тежиште ових фигура је на ЗВУКУ (једног гласа или групе гласове). Фигуре дикције су:

Ономатопеја
Асонанца
Алитерација
Анафора
Епифора
Симплока
Анадиплоза

2. Фигуре речи другачије се зову тропи. Ове фигуре се често користе у свакодневном говору. Фигуре речи су:

Епитет
Персонификација
Метафора
Алегорија
Метонимија
Синегдоха
Еуфемизам
Симбол

3. Фигуре конструкције другачије зовемо синтаксичке фигуре. Ове фигуре настају када речи у једној реченици распоредите на неки другачији начин од уобичајеног да бисте нешто посебно истакли. Фигуре конструкције су:

Инверзија
Реторско питање
Елипса
Асиндет
Полисиндет

4. Фигуре мисли су:

Иронија
Градација
Поређење
Контраст
Хипербола
Словенска антитеза
Парадокс
Литота
Оксиморон