Историја језика - Вук Стефановић Караџић (1787-1864)

 Вук Стефановић Караџић рођен је у Тршићу (код Лознице). 

Године 1813. у Бечу упознаје Словенца Јернеја Копитара, ученог лингвисту/слависту, цензора Дворске библиотеке. На његов наговор и уз његову несебичну подршку и помоћ Вук започиње свој вишедеценијски посао. Вук истовремено ради на два поља: на једној страни реформише српски језик и правопис, а на другој страни систематски прикупља, бележи и објављује српску народну књижевност. 

Године 1814. Вук објављује два дела која показују два правца његовог рада: То су:

• „Мала простонародна славеносербска пјеснарица" - збирка од 100 лирских и 8 епских песама; овде је Вук први пут поделио песме на "мушке" (епске) и "женске" (лирске); штампана је реформисаном азбуком Саве Мркаља; 
  
  
• „Писменица сербскога језика по говору простога народа написана" -  прва српска граматика написана реформисаном ћирилицом; Мркаљева реформа олакшала је Вуку коначну реформу српске ћирилице; завршни Вукови реформаторски потези огледају се у томе што је уместо Мркаљевих решења ть, дь, ль, нь,  ï увео у српску ћирилицу ћ (ть), ђ (дь), љ (ль), њ (нь), ј (ï); слово Ј узео је из латинице, Џ из старих румунских и српских књига, Ђ је настало по нацрту Лукијана Мушицког, калуђера из Шишатовца.
  
  
  
  
  

Два правца Вуковог деловања су: 

• прикупљање и објављивање народне књижевности и 
• реформа српског језика и писма. 

Српски рјечник

"Српски рјечник" објављен је 1818. године у Бечу. Садржи преко 26 000 речи (26 270). Речи су акцентоване (три акцента). Речник је тројезичан - све српске речи које Вук сакупио Јернеј Копитар је превео на немачки и латински језик. "Рјечнику" је придодата "Српска граматика" која је знатно боља од "Писменице". Овде је Вук промовисао правило "Пиши као што говориш"(које је прокламовао немачки филолог Јохан Кристоф Аделунг). Дело је написано источнохерцеговачким дијалектом ијекавског изговора. Вук је у азбуку први пут унео своју реформисану азбуку, а како је "Рјечнику" придодата и "Граматика" може се сматрати да овим дело почиње нормирање српског језика. Вуков предговор "Рјечнику" је научна расправа. Доказује да основа језика може бити само народни језик. Вук диже глас против славеносрпског језика. 

Године 1836. Вук је комплетирао српску азбуку увођењем слова Х (које је чуо међу муслиманима у Дубровнику и северозападној Црној Гори). Први пут слово Х употребио је Српским народним пословицама. 

Године 1839. године Вук је одустао од (и)јекавског јотовања сугласника Т и Д - до тада је писао ђевојка, ђеца, ћерати, а након тога дјевојка, дјеца, тјерати. 

Вукови противници

Вуку Караџићу учени савременици у Србији замерили су:

• увођење слова Ј из латинице,
• уношење непристојних речи из народног језика,
• источнохерцеговачки дијалекат ијекавског изговора. 

Вукови противници су били митрополит Стратимировић, кнез Милош, српски интелектуалци окупљени око Матице српске (основане у Пешти 1826. године) на челу са Јованом Хаџићем (заправо Милошем Светићем) који је са Вуком 10 година водио полемику "Утуци" (1837-1847).

Незванична победа Вукове реформе

Вуку је замерано да је језик који уводи као стандардни заправо језик простог света на коме се не може рећи ништа сложено. Година 1847. сматра се годином незваничне победе Вукове идеје (да једино народни језик може бити основа књижевног језика) јер године штампана су четири дела. Тиме је доказано да противници нису били у праву.  

• "Горски вијенац" Петра II Петровића Његоша - филозофска, моралистичка размишљања; 
• "Рат за српски језик и правопис" Ђуре Даничића - научне мисли;
• "Песме" Бранка Радичевића - лирска расположења и осећања;
•  Вуков превод "Новог завјета" - религиозне идеје и мисли.

Сва дела штампана су народним језиком. Једино је Његош осим реформисане (Вукове) ћирилице употребио стару ћирилицу (говорећи да не приличи њему као владици да баш први уводи све новотарије). 

У Хрватској је 1836. године Људевит Гај, вођа илирског покрета, реформисао латиницу и правопис, заменивши истовремено кајкавско наречје и екавски изговор штокавским наречјем ијекавског изговора. То је водило приближавању двају језика и Бечком књижевном договору чији потписници су били српски, хрватски и словеначки представници.

Бечки књижевни договор

Бечки књижевни договор потписан је 1850. године. 

Овим договором за основицу књижевног језика узет је ијекавски изговор штокавског наречја. Вуку је поверено да напише правила о замени гласа Ѣ ("јат"), тј. када ће се писати -је,а када -ије. 

Срби су у даљем нормирању језика усвојили и екавски изговор као књижевнојезичку норму (стандард).

Разлози прихватања штокавског наречја ијекавског изговора:

• зато што највише народа тако говори;

• зато што је најближи старом словенском језику;

• зато што су народне песме испеване на њему;

• зато што је стара дубровачка књижевност на њему писана;

• зато што највише књижевника и источног и западног веровања тако пише.

Потписници овог договора су: Иван Кукуљевић, Иван Мажуранић, Димитрије Деметар, Винко Пацел, Фрањо Миклошић, Стјепан Пејаковић, Вук Стефановић Караџић, Ђура Даничић.  

Друго издање "Српског рјечника" објављено је 1852. године. Ово издање има преко 47 000 речи (47 427). Речи је на немачки и латински језик превео Ђуро Даничић. Вук је по његовој препоруци увео 4 акцента. 

За време владавине кнеза Михаила 1868.  Вуков правопис званично је прихваћен у Србији.