Књижевност - Стилске фигуре - Подела

Стилске фигуре

Стилске фугуре су речи, изрази, реченице који чине да текст буде изражајнији, звучнији, упечатљивији; оне дају пренесена значења тексту. Оно што бих желела да нагласим, стилске фигуре постоје у књижевности, али и у свакодневном говору се редовно користе. Кад кажете да “умирете од досаде” или да сте “попили две чаше”... Кад год кажете куцкање, цвецкање... Ако кажете да је неко леп као ... КОРИСТИТЕ СТИЛСКЕ ФИГУРЕ, А И НЕ ЗНАТЕ ТО.

Сад ћемо то објаснити.

Стилске фигуре деле се у 4 велике групе:

•  Фигуре дикције
•  Фугуре речи
•  Фигуре конструкције
•  Фигуре мисли

1. Фигуре дикције другачије зовемо гласовне или звучне фигуре. Како њихово име само каже, тежиште ових фигура је на ЗВУКУ (једног гласа или групе гласове). Фигуре дикције су:

Ономатопеја
Асонанца
Алитерација
Анафора
Епифора
Симплока
Анадиплоза

2. Фигуре речи другачије се зову тропи. Ове фигуре се често користе у свакодневном говору. Фигуре речи су:

Епитет
Персонификација
Метафора
Алегорија
Метонимија
Синегдоха
Еуфемизам
Симбол

3. Фигуре конструкције другачије зовемо синтаксичке фигуре. Ове фигуре настају када речи у једној реченици распоредите на неки другачији начин од уобичајеног да бисте нешто посебно истакли. Фигуре конструкције су:

Инверзија
Реторско питање
Елипса
Асиндет
Полисиндет

4. Фигуре мисли су:

Иронија
Градација
Поређење
Контраст
Хипербола
Словенска антитеза
Парадокс
Литота
Оксиморон

Књижевност - Стилске фигуре - 8. разред

Стилске фигуре - 8. разред

Метонимија

Метонимија је  фигура речи. 

Сигурно сте је некад употребили и не знајући. Ако сте некад чули или рекли

Појео сам тањир.  

Попио сам целу флашу (лименку).

Честитам. Употребили сте метонимију. Рекли сте тањир, а заправо сте мислили на оно што је било у тањиру. Рекли сте флашу (лименку), а заправо сте мислили на оно што је стајало у њој.

Код метонимије је битно да приметите да постоји логичка веза између појмова који су доведени у везу (тањир-садржина тањира; чаша-течност у чаши).

Асонанца 

Асонанца је фигура дикција (односно, звучна фигура). Код ових фигура  битан је звук. Асонанца је ситуација у којој се у стиху или неколико узастопних стихова доминантно понавља исти самогласник. Сваки самогласник има своју особину, изазива одређене слике и емоције. 

Као пример асонанце најчешће се узима стих из песме Алексе Шантића Вече на шкољу: 

Пучина плава спава. 

Обратите пажњу на А. Понавља се 5 пута. То је асонанца.

Алитерација

Алитерација је понављање истог сугласника или сугласничке групе у стиху или реченици. И ову стилску фигуру можемо наћи у песми Вече на шкољу:

Прохладни пада мрак,
Врх хриди црне
Трне
Задњи румени зрак. 

Пребројте колико пута се појавио сугласник Р. Ето алитерације.

Књижевност - Стилске фигуре 7. разред

Стилске фигуре - 7. разред 

Метафора 

Метафора је фигура речи. Другачије се зове "скраћено поређење".  То је фигура "пренесеног значења". Каже се једно, а мисли се на нешто слично. 

Уместо да неко неком каже: “Ти мени значиш колико Сунце значи планети и свему на њој”, рећи ће само: “Сунце моје!”

Сваки пут кад мајка каже детету “злато моје” или “душо моја” знајте да је то метафора. Ма колико да је дете дивно, сасвим сигурно није баш од злата. Значи, преносимо значење, у овом случају са злата на дете. Злато је вредно, драгоцено. Тако је дете драгоцено својој мами. 

Кад Владислав Петковић Дис у песми “Међу својима” каже:

А два наша цвета из четири рата
У твоме су крилу, образе ти суше...

Каже 2 цвета из четири рата - мисли наших двоје деце који су лепи, нежни и вољени као цветови. 

Метафором се два појма доводе у везу по некој сличној, заједничкој особини. Метафора је заснована на сличности између два појма.

Алегорија

Алегорија је фигура речи. Она настаје кад се метафоре удруже и направе целу песничку слику. Прича се једно, а мисли се на нешто друго. 

Сетићемо се неке басне.  Рецимо басне о гаврану, лисици и сиру?  Гавран стоји на грани са комадом сира у кљуну, лисица долази, види гаврана и сир и почиње да хвали гаврана како он има диван глас, како прелепо пева и моли га запева нешто. Гавран  јој поверује, отвори кљун, и почиње да крешти (јер гавран је чувен по грозном звуку који производи). У том тренутку сир испада, лисица га узима и одлази. О чему ова прича говори? Да ли ико од вас мисли да се овде заиста мисли на гаврана, лисицу и сир? Наравно да не мислите! То је та ситуација кад се прича једна прича, а мисли се на нешто сасвим друго. 

За алегорију у Читанци најчешће имамо пример народне лирске песме “Љубавни растанак” или одломак из народне епске песме “Ропство Јанковић Стојана” у коме се Стојан обраћа својој жени кроз алегорију о ластавици која је 9 година свијала гнездо а сад је почела да га развија, долетео јој је соко и не да јој да развије гнездо. Заправо јој Стојан песмом поручује да је она та ластавица која је њега, свог супруга(соко), чекала 9 година и сад кад је решила да се преуда (“развија гнездо”), дошао је он (соко) и не да јој да оде. 

Симбол

Симбол је фигура речи. Узима се једна реч која означава нешто конкретно да би означила нешто апстрактно. Ево примера:

Која вам је прва асоцијација ако вам покажем ово:

Љубав? Тако је. Срце је најчешће симбол љубави. 

Која је ваша асоцијација кад видите следећу слику? 

Неки оков, забрана, казна, ропство, затвор, зар не? Ланац је симбол свега тога.


На шта помислите кад видите ову слику? 

Ово одмах подсети на Олимпијске игре.

Ако видите голуба са маслиновом гранчицом, то је симболика мира.

Књижевност - Основне особине

Основне особине књижевних родова

Књижевност је уметност речи. 

Разликујемо:

Народну књижевност и 

уметничку књижевност.

Народна је она која нема познатог творца. Зовемо је још и усмена јер кад је она настала, људи нису писали, само су причали приче и певали песме. 

Уметничка је она књижевност која има писца. 

У уметничкој књижевности постоје три књижевна рода – лирика, епика и драма.

 У народној књижевности нема драме, дакле, 

у народној књижевности постоје само 2 књижевна рода - лирика и епика.

Лирика 

Сада ћемо говорити о основним особинама лирике (било да је у питању народна или уметничка лирика).

Лирика је готово увек у стиху. 

Уметничка лирика има строфу (то је група стихова) и често има риму. 

Важна особина лирике је осећајност. У лирици се опевају разна осећања – туга, бол, радост, срећа, љубав...

Лирика је често  субјективна – то значи да је лична. 

Имате у њој и лирског субјекта који осећа, размишља, доживљава. 

Лирика је мелодична, ритмична (може да се пева). 

Лирика је изражајна, сликовита, пуна стилских фигура зато што на малом простору (неколико стихова) треба да вам дочара (прикаже) нешто.

У зависности од особина које су у њој приказане лирика се дели на различите књижевне врсте. Неке лирске врсте постоје и у народној и у уметничкој књижевности, као што је љубавна песма или шаљива песма. Неке постоје само у народној (као обредне или обичајне, посленичке...), а неке постоје само у уметничкој лирици (мисаона песма, сатирична песма, елегија...)

Особине лирике су осећајност, субјективност, мелодичност, ритмичност, сажетост, изражајност, сликовитост.

Епика


Хајде сад да вам објасним и основне особине епике. Епика постоји и у уметничкој и у народној књижевности. Шта значи реч "епика"? Ова реч потекла је од грчке речи епос што је значило прича, говор, реч.  Епско дело препознајете по томе што оно има неку радњу и јунаке (и радња и јунаци могу бити и стварни и измишљени).

Епско дело може бити:

у стиху (епска песма, еп, спев) или

у прози (бајка, басна, предање, легенда, роман, приповетка, новела, шаљива прича, анегдота, прича о животињама). 

Многе од ових књижевних врста постоје и у народној и у уметничкој књижевности, али неке постоје у једној од њих. Рецимо, новела или приповетка, басна и бајка постоје и у народној и у уметничкој књижевности, али роман постоји само у уметничкој.

Које су одлике епске књижевности?

 За почетак,  запамтите да епско дело има јунаке и радњу. (Оно може да се преприча.) 
Епска дела су често опширна (то су често дуже форме), дакле, ту особину зовемо – опширност у приповедању. 
Прича у епским делима је развијена, кажемо да је то особина развијена фабула.
Даље кажемо да су та дела објективна или изгледају као да су објективна, а то значи да приповедачи често преносе неке догађаје без јасног показивања емоција (непристрасно). 

Особине особине епике су опширност у приповедању, развијена фабула, приповеда о јунацима и радњи, објективност.

Драма

Драма постоји само у уметничкој књижевности. Драму вероватно умете и сами да препознате. Драма се пише за извођење на позорници. Драмски јунаци на сцени воде дијалог (разговор 2 лика) или монологе (говор једног лика). Кроз дијалоге и монологе развија се драмска радња. 

Драмска радња се одвија пред гледаоцима на сцени и има 5 етапа - експозиција, заплет, кулминација, перипетија, расплет. 

Експозиција је прва етапа – то је увод у радњу. Ту сазнајемо ко су главни јунаци, у каквим су односима. Друга фаза је заплет – развија се радња, ствара се проблем, показују нам се добре и лоше стране јунака, долази до сукоба. То може бити сукоб јунака и виших сила (божанства, рецимо), или сукоб јунака са другим јунаком или сукоб јунака са самим собом. Следећа, трећа, фаза је кулминација – то је сам врхунац радње, неизвесно је, напето, не наслућујемо како ће се дело завршити. Четврта фаза је перипетија – то је преокрет, нека неочекивана ситуација која потпуно промени ток радње и доведе до нових сазнања. На крају, последња, пета етапа – расплет – доводи до разрешења сукоба и краја радње.

Код драме ћу вам поменуту још и дидаскалије – то су пишчеве напомене. Сигурно сте их видели. То је оно што стоји у загради, не чита се на сцени, а говори вам о томе како изгледа јунак, шта ради, шта је обукао.

У оквиру драмског књижевног рода разликујемо 3 основне драмске врсте:

трагедију

комедију

драму у ужем смислу.

Трагедија је драмско дело са тужним (несрећним) крајем.

Комедија је драмско дело са срећним завршетком, основни елементи су смех, хумор, комика. Разликујемо комедију нарави, комедију карактера и комедију ситуације. 

Драма у ужем смислу је драмско дело које има и особине трагедије и особине комедије.

Поред ове три основне драмске врсте, ту су и драмске подврсте ТВ драма, радио драма, драма за децу, историјска драма. 

Књижевност - Уметничка књижевност

Уметничка књижевност - подела 

Уметничка књижевност је она књижевност којој знамо аутора, односно писца.

У уметничкој књижевности постоје три књижевна рода - лирика, епика и драма. Разликују се по основним особинама. 

Лирика је име добила по инструменту лири (зато што је испрва певана). Она исказује лична осећања и мисли. Зато кажемо да је субјективна.

Епика је име добила по грчкој речи прича, говор, реч. Њу препознајете по томе што има радњу (причу) и ликове који ту причу на неки начин развијају.

Драма је писана за извођење на позорници, ликови су представљени кроз дијалоге (разговор два лика) или монологе (говор једног лика).

Дакле, постоје 3 књижевна рода у уметничкој књижевности – лирика, епика, драма.

Сваки књижевни род дели се на књижевне врсте.  

Лирика се дели на лирске врсте, епика на епске врсте, а драма на драмске врсте. 

Лирика

Лирика је одбила име по инструменту лири уз који је певана. 
За лирику је карактеристична синкретичност (повезаност речи, мелодије, плеса, звука).

У средишту лирског доживљаја је човек, његова осећања, проживљавања, хтења, мишљења и његов однос са светом. Поред интимног осећаја и доживљаја, лирика обрађује и универзална и свевремена питања. (О осталим особинама лирике причали смо ОВДЕ.)

Уметничка лирика дели се на следеће лирске врсте:

Описна (дескриптивна) песма – је она песма у којој песник приказује природу, њене лепоте, звукове, боје, биљни и животињски свет. (Таква је песма „Сребрне плесачице“ Десанке Максимовић, „Бреза“ Сергеја Јесењина или „Први снег“ и „Зимско јутро“ Војислава Илића.)

Родољубива песма приказује се љубав према отаџбини и властитом народу. Изражава се понос због културних, историјских, научних, спортских достигнућа властитог народа. (Такве су  песме „Грачаница“ или „О пореклу“ Десанке Максимовић,  „Наслеђе“ Милана Ракића, "Отаџбина" Ђуре Јакшића, "Домовина" Душана Васиљева.)

Мисаона песма  доноси размишљање о животу и његовом смислу. (Такве су песме „Тамница“ или „Нирвана“ Владислава Петковића Диса, „Долап“ Милана Ракића или песме Бранка Миљковића.)

Социјална песма говори о социјалној неправди – тешком животу људи, беди, патњи. (Писао их је Алекса Шантић, рецимо, О класје моје.)

Елегија је песма проткана тужним осећањима и расположењима. (Рецимо, Јесењинова „Песма о керуши“.)

Сатирична песма  исмева  слабост битног појединца или друштва у целини. Овакве песме писане су одувек. Критикује се саможивост, себичност, неке одлуке власти. Код нас су их писали Змај (Јутутунска јухахаха), Војислав Илић, Ђура Јакшић, Бранислав Нушић (због једне такве песме завршио је у затвору).

Дитирамб је песма у којој се описује лепота живота, изражава се захвалност лирског субјект због постојања човека и природе. У њима доминирају срећа, радост, опчињеност. (Таква је песма „Хвала сунцу, земљи, трави“ Стевана Раичковића.)

Дакле, основне лирске врсте у уметничкој књижевности су описна, родољубива, љубавна, социјална, мисаона, сатирична песма, дитирамб. Постоје и ода, химна, шаљива песма, успаванка, песма у прози.

Епика 

Епика води порекло од грчке речи епос што значи прича, говор, реч. 

Заснована је на приповедању о неком стварном или измишљеном догађају. (О осталим особинама епика прочитај овде.)

Може да буде:
у стиху (еп, спев) или 
у прози.

Приповетка је прича која има неколико јунака и један или два догађаја. (Таква је „Прва бразда“ Милована Глишића, „Поход на Мјесец“ Бранка Ћопића.)

Роман је најобимније прозно епско дело – има много јунака и доста догађаја. (Рецимо, „Хајдуци“ Бранислава Нушића или „Том Сојер“ Марка Твена.)

Бајка је прича фантастичне (чудесне) садржине. У уметничким бајкама постоје развијени описи, јунак се мења, сазрева. Писали су их браћа Грим, Ханс Кристијан Андресен, Стеван Раичковић, Гроздана Олујић.

Басна је алегорична прича у којој животиње имају особине људи – прича са поуком. Писао их је Езоп.

Новела је краћа прича о неком необичном догађају. Има изражену поенту. Често се нагло и неочекивано завршава. (Рецимо, „Шала“ Антона Павловића Чехова.)

Житије је прича о животу свеца. Ту се прича о животу свеца и чудима која је чинио током живота и након смрти. Ово је прича о предодређености некога (рецимо Растка Немањића) да постане светац (Свети Сава). Имамо „Житије Светог Симеона“ које је написао Свети Сава, затим „Житије Светог Саве“, али и житија многих других хришћанских светаца.

Основне епске врсте су приповетка, роман, бајка, басна, новела, житије, а постоје и анегдота, цртица, кратка прича.

Епско-лирске врсте се налазе на прелазу епике и лирике и имају особине оба рода. У уметничкој књижевности епско-лирске врсте се балада, романса и поема.

Књижевнонаучне врсте налазе се на прелазу између књижевности и наука.

Књижевнонаучне врсте су:
Дневник (Ана Франк),
Путопис (Љубомир Ненадовић),
Мемоари (прота Матеја Ненадовић),
Биографија ( „Житије Светог Симеона“ Свети Сава)
Аутобиографија (Никола Тесла „Моји изуми“)

Драма

Драма је књижевни род који постоји само у уметничкој књижевности. Веома је стара. Настала је још у античкој Грчкој. (О особинама драмског дела прочитај ОВДЕ.)

Дели се на три основне драмске врсте – трагедију, комедију и драму у ужем смислу.

Трагедија је најстарија драмска врста. Приказује трагичну судбину и смрт главних јунака. Писао их, поред осталих, Шекспир („Ромео и Јулија“). Трагедија је настала у античкој Грчкој. Античка трагедија морала је да садржи трагичног јунака, трагичну кривицу, трагичан крај јунака, катарзу.

Комедија је ведрија драмска врста. Кроз смех се прича о људских манама, слабостима. Људи се доводе у смешне ситуације да би се мана човека или друштва у целини исмејала. Наш најпознатији комедиограф је Бранислав Нушић („Сумњиво лице“, „Госпођа министарка“). Поред њега, комедије је писао Стерија („Покондирена тиква“), Коста Трифковић, Душан Ковачевић.

Драма у ужем смислу је прича о обичном животу обичних људи. Може да има и елементе комедије и елементе трагедије.

Драмске подврсте су:
Драма за децу – Биберче Љубише Ђокића
Радио-драма – Капетан Џон Пиплфокс Душана Радовића
Једночинка – Аналфабета Бранислава Нушића
Постоје још и ТВ драма, историјска драма.

Књижевност - Народна књижевност

Народна књижевност

То је она књижевност која вам звучи старински. А звучи старински, између осталог, и зато што има много имперфекта. То је глаголски облик који се више не употребљава, а означава незавршену радњу која се дуже времена вршила у прошлости и није се завршила. Ова књижевност настајала је пре много година (неке књижевне врсте у народној књижевности старије су од 1 000 година!).

1. Она нема познатог творца - стварали су је даровити појединци из народа којима није остало упамћено име. (Један од разлога је и тај што није било битно име појединца већ читав колектив. Народна књижевност је слика колектива у прошлости. Нема индивидуалаца, само колектив.)

2. Преносила се усмено. Неко је причао, други су слушали и касније то препричавали. 

3. Зато што није записана и зато што су је препричавали она се мењала, па се дешавало да имамо по неколико сличних прича или песама (то се каже варијаната). 

У народној књижевности постоје два књижевна рода – лирика и епика.

Лирика говори о осећањима. У питању су разна осећања – туга, бол, радост, срећа, љубав... Најчешће је у стиху. Лирика се дели на лирске врсте. 

Епика има радњу и догађају - њу можете да препричате. Епика се дели на епске врсте. Може бити у стиху или у прози. 

Постоје и епско-лирске песме које се налазе на граници између епских и лирских песама и имају особине и епике и лирике. Оне су мешавина лирике и епике.

Поред тога  у оквиру епике постоје и 

предања и 

кратке фолклорне форме.

ЛИРИКА

Народна лирика је увек у стиху. Лирика је књижевни род, а дели се на лирске књижевне врсте.

Навешћемо неке упечатљиве особине народне лирике (немојте је мешати са уметничком лириком; личе, али имају мноштво разлика, за почетак, народна лирика нема познатог аутора).

Народна лирика је веома стара. Неке лирске народне песме настале пре много стотина година и преносиле се све док нису у 19. веку записане.  

Као што смо већ рекли, лирика приказује нека осећања – тугу, бол, радост, љубав, страх, приказује личне или колективне односе.

Често су ове песме повезане са другим уметностима – игром, музиком, драмом. У народу су често певане, не рецитоване. Нама се до данас сачувала мелодија тек понеке песме. (Сетите се песме Вишњичица род родила.)

Народне лирске песме имају стихове различитих дужина – од 4 слога до 14 слогова. 

Разликујемо следеће лирске врсте у народној књижевности:

Митолошке и хришћанске (о вилама,  Сунцу, Месецу или хришћанским свецима);

Обичајне (сватовске, здравице, тужбалице)

Посленичке и песме о раду (певају се уз рад и певају о том раду – сетву, жетву, косидбу; често у њима има шаљивих и љубавних мотива)

Породичне (о љубави и односима у породици, подврста породичних су и успаванке)

Љубавне;

Шаљиве (мада њих има и у оквиру других врста).

Обредне – о обредним песмама ћу вам испричати нешто више. Ове песме  су веома старе. Неке од њих настале су у време док Срби још нису били хришћани. Људи нису разумели свет око себе, веровали су да постоји мноштво богова који ће им дати срећу, здравље, богат улов или кишу ако им треба. Зато су људи имали обреде које су уклапали у своју религију. Ове песме су извођене колективно, везују се за поједина годишња доба и ритуале које су изводили у зиму, пролеће, лето. Тако су настале – коледарске, божићне, богојављенске песме, лазаричке, ускршње, ђурђевске, спасовске, краљичке, ивањске, додолске.

Да се подсетимо, народне лирике:

Митолошке и хришћанске

Обичајне

Посленичке и песме о раду

Породичне (су и успаванке)

Љубавне

Шаљиве 

Обредне

ЕПИКА

Епика је књижевни род. 

Епику препознајемо по томе што има јунаке и радњу. 

Она може бити у поезији и у прози.

А) Епика у стиху је потпуно другачија од лирске народне поезије. Ове песме опевају неки важан догађај (рат, битку, двобој, борбу). То је често неки јуначки подвиг који песмом покушавају да сачувају од заборава. 

Ове песме су најчешће рецитоване уз гусле. 

У њима су чести интернационални мотиви (то су међународни мотиви који се јављају у књижевностима различитих народа).

Народне епске песме деле се на бугарштице и десетерачке песме.

Бугарштице су епске песме дугог стиха. 

Десетерачке су оне које сте радили још у млађим разредима. Њихов стих зове се десетерац – има 10 слогова. Десетерачке песме се најчешће деле у следеће 3 групе: 

• епске песме старијих времена (то су песме о Немањићима, о Марку Краљевићу, о Косову и косовским јунацима, о Бранковићима,  о Јакшићима)
• епске песме средњих времена (то су песме о хајдуцима (Старина Новак, Мали Радојица, Стари Вујадин) и ускоцима (Илија Смиљанић, Стојан Јанковић, Иво Сенковић))
• епске песме новијих времена (то су песме о ослобођењу Србије и Црне Горе)

Поред лирских и епских песама постоје и епско–лирске песме. Ове песме Вук Караџић је звао „песме на међи“, тј. песме на граници. Оне су управо то – песме које се налазе на граници између епике и лирике. Имају и особине епике (догађај, јунак, развијена радња, изглед песме) и особине лирике (изражена осећања).  У народној књижевности постоје само две епско-лирске врсте. То су баладе и романсе.

Б) Епика у прози обухавата:

Бајке  су приче фантастичне садржине. То значи да се у њима дешавају чуда. У њима срећемо виле, змајеве, але, разне чаролије, митска бића, фантастичне (чудесне помоћнике). Бајка почиње на један специфичан начин. Био једном један... некада давно, негде далеко... То се зове стереотипан (устаљен) почетак. Бајке имају и устаљен крај. (Живели су срећно до краја живота.) У бајкама јунак најчешће нема име (царевић, најмлађи син...), а ако има име, оно је симболично – Биберче, Пепељуга. Јунак у бајкама увек јури, прелази силне препреке и чим их све пређе, бајка се нагло заврши. Бајка нема ни одређено место, ни одређено време.



Басне (животиње имају особине људи, басне су алегорија, имају за циљ да нечему науче);

Приче о животињама (приче које говоре о животињама и њиховим доживљајима; често имају шаљиву подлогу);

Легендарне приче (причају о сусрету светаца, Бога, свештеника, монаха са човеком; говоре и о победи хришћанских сила над злом);

Новеле

Шаљиве приче

Анегдоте – кратке, једноставне приче  коју су често духовите

Предања (покушај примитивног човека који није знао ниједну науку да објасни свет око себе; предања причају о разним натпиродним бићима, о јунацима, о постанку или пореклу неких ствари);

Кратке фолклорне форме су:

Брзалице – миш уз пушку, миш низ пушку

Питалице - Питали миша: -У којем се селу најбоље живи?
У оном где нема мачака.

Изреке – бео као снег; вредан као пчела; грлом у јагоде

Пословице – Ко ради, не боји се глади

Клетве,

Заклетве 

Загонетке (Највише зна, а најмање говори – КЊИГА)