Књижевност - Уметничка књижевност

Уметничка књижевност - подела 

Уметничка књижевност је она књижевност којој знамо аутора, односно писца.

У уметничкој књижевности постоје три књижевна рода - лирика, епика и драма. Разликују се по основним особинама. 

Лирика је име добила по инструменту лири (зато што је испрва певана). Она исказује лична осећања и мисли. Зато кажемо да је субјективна.

Епика је име добила по грчкој речи прича, говор, реч. Њу препознајете по томе што има радњу (причу) и ликове који ту причу на неки начин развијају.

Драма је писана за извођење на позорници, ликови су представљени кроз дијалоге (разговор два лика) или монологе (говор једног лика).

Дакле, постоје 3 књижевна рода у уметничкој књижевности – лирика, епика, драма.

Сваки књижевни род дели се на књижевне врсте.  

Лирика се дели на лирске врсте, епика на епске врсте, а драма на драмске врсте. 

Лирика

Лирика је одбила име по инструменту лири уз који је певана. 
За лирику је карактеристична синкретичност (повезаност речи, мелодије, плеса, звука).

У средишту лирског доживљаја је човек, његова осећања, проживљавања, хтења, мишљења и његов однос са светом. Поред интимног осећаја и доживљаја, лирика обрађује и универзална и свевремена питања. (О осталим особинама лирике причали смо ОВДЕ.)

Уметничка лирика дели се на следеће лирске врсте:

Описна (дескриптивна) песма – је она песма у којој песник приказује природу, њене лепоте, звукове, боје, биљни и животињски свет. (Таква је песма „Сребрне плесачице“ Десанке Максимовић, „Бреза“ Сергеја Јесењина или „Први снег“ и „Зимско јутро“ Војислава Илића.)

Родољубива песма приказује се љубав према отаџбини и властитом народу. Изражава се понос због културних, историјских, научних, спортских достигнућа властитог народа. (Такве су  песме „Грачаница“ или „О пореклу“ Десанке Максимовић,  „Наслеђе“ Милана Ракића, "Отаџбина" Ђуре Јакшића, "Домовина" Душана Васиљева.)

Мисаона песма  доноси размишљање о животу и његовом смислу. (Такве су песме „Тамница“ или „Нирвана“ Владислава Петковића Диса, „Долап“ Милана Ракића или песме Бранка Миљковића.)

Социјална песма говори о социјалној неправди – тешком животу људи, беди, патњи. (Писао их је Алекса Шантић, рецимо, О класје моје.)

Елегија је песма проткана тужним осећањима и расположењима. (Рецимо, Јесењинова „Песма о керуши“.)

Сатирична песма  исмева  слабост битног појединца или друштва у целини. Овакве песме писане су одувек. Критикује се саможивост, себичност, неке одлуке власти. Код нас су их писали Змај (Јутутунска јухахаха), Војислав Илић, Ђура Јакшић, Бранислав Нушић (због једне такве песме завршио је у затвору).

Дитирамб је песма у којој се описује лепота живота, изражава се захвалност лирског субјект због постојања човека и природе. У њима доминирају срећа, радост, опчињеност. (Таква је песма „Хвала сунцу, земљи, трави“ Стевана Раичковића.)

Дакле, основне лирске врсте у уметничкој књижевности су описна, родољубива, љубавна, социјална, мисаона, сатирична песма, дитирамб. Постоје и ода, химна, шаљива песма, успаванка, песма у прози.

Епика 

Епика води порекло од грчке речи епос што значи прича, говор, реч. 

Заснована је на приповедању о неком стварном или измишљеном догађају. (О осталим особинама епика прочитај овде.)

Може да буде:
у стиху (еп, спев) или 
у прози.

Приповетка је прича која има неколико јунака и један или два догађаја. (Таква је „Прва бразда“ Милована Глишића, „Поход на Мјесец“ Бранка Ћопића.)

Роман је најобимније прозно епско дело – има много јунака и доста догађаја. (Рецимо, „Хајдуци“ Бранислава Нушића или „Том Сојер“ Марка Твена.)

Бајка је прича фантастичне (чудесне) садржине. У уметничким бајкама постоје развијени описи, јунак се мења, сазрева. Писали су их браћа Грим, Ханс Кристијан Андресен, Стеван Раичковић, Гроздана Олујић.

Басна је алегорична прича у којој животиње имају особине људи – прича са поуком. Писао их је Езоп.

Новела је краћа прича о неком необичном догађају. Има изражену поенту. Често се нагло и неочекивано завршава. (Рецимо, „Шала“ Антона Павловића Чехова.)

Житије је прича о животу свеца. Ту се прича о животу свеца и чудима која је чинио током живота и након смрти. Ово је прича о предодређености некога (рецимо Растка Немањића) да постане светац (Свети Сава). Имамо „Житије Светог Симеона“ које је написао Свети Сава, затим „Житије Светог Саве“, али и житија многих других хришћанских светаца.

Основне епске врсте су приповетка, роман, бајка, басна, новела, житије, а постоје и анегдота, цртица, кратка прича.

Епско-лирске врсте се налазе на прелазу епике и лирике и имају особине оба рода. У уметничкој књижевности епско-лирске врсте се балада, романса и поема.

Књижевнонаучне врсте налазе се на прелазу између књижевности и наука.

Књижевнонаучне врсте су:
Дневник (Ана Франк),
Путопис (Љубомир Ненадовић),
Мемоари (прота Матеја Ненадовић),
Биографија ( „Житије Светог Симеона“ Свети Сава)
Аутобиографија (Никола Тесла „Моји изуми“)

Драма

Драма је књижевни род који постоји само у уметничкој књижевности. Веома је стара. Настала је још у античкој Грчкој. (О особинама драмског дела прочитај ОВДЕ.)

Дели се на три основне драмске врсте – трагедију, комедију и драму у ужем смислу.

Трагедија је најстарија драмска врста. Приказује трагичну судбину и смрт главних јунака. Писао их, поред осталих, Шекспир („Ромео и Јулија“). Трагедија је настала у античкој Грчкој. Античка трагедија морала је да садржи трагичног јунака, трагичну кривицу, трагичан крај јунака, катарзу.

Комедија је ведрија драмска врста. Кроз смех се прича о људских манама, слабостима. Људи се доводе у смешне ситуације да би се мана човека или друштва у целини исмејала. Наш најпознатији комедиограф је Бранислав Нушић („Сумњиво лице“, „Госпођа министарка“). Поред њега, комедије је писао Стерија („Покондирена тиква“), Коста Трифковић, Душан Ковачевић.

Драма у ужем смислу је прича о обичном животу обичних људи. Може да има и елементе комедије и елементе трагедије.

Драмске подврсте су:
Драма за децу – Биберче Љубише Ђокића
Радио-драма – Капетан Џон Пиплфокс Душана Радовића
Једночинка – Аналфабета Бранислава Нушића
Постоје још и ТВ драма, историјска драма.