Књижевност - Основне особине

Основне особине књижевних родова

Књижевност је уметност речи. 

Разликујемо:

Народну књижевност и 

уметничку књижевност.

Народна је она која нема познатог творца. Зовемо је још и усмена јер кад је она настала, људи нису писали, само су причали приче и певали песме. 

Уметничка је она књижевност која има писца. 

У уметничкој књижевности постоје три књижевна рода – лирика, епика и драма.

 У народној књижевности нема драме, дакле, 

у народној књижевности постоје само 2 књижевна рода - лирика и епика.

Лирика 

Сада ћемо говорити о основним особинама лирике (било да је у питању народна или уметничка лирика).

Лирика је готово увек у стиху. 

Уметничка лирика има строфу (то је група стихова) и често има риму. 

Важна особина лирике је осећајност. У лирици се опевају разна осећања – туга, бол, радост, срећа, љубав...

Лирика је често  субјективна – то значи да је лична. 

Имате у њој и лирског субјекта који осећа, размишља, доживљава. 

Лирика је мелодична, ритмична (може да се пева). 

Лирика је изражајна, сликовита, пуна стилских фигура зато што на малом простору (неколико стихова) треба да вам дочара (прикаже) нешто.

У зависности од особина које су у њој приказане лирика се дели на различите књижевне врсте. Неке лирске врсте постоје и у народној и у уметничкој књижевности, као што је љубавна песма или шаљива песма. Неке постоје само у народној (као обредне или обичајне, посленичке...), а неке постоје само у уметничкој лирици (мисаона песма, сатирична песма, елегија...)

Особине лирике су осећајност, субјективност, мелодичност, ритмичност, сажетост, изражајност, сликовитост.

Епика


Хајде сад да вам објасним и основне особине епике. Епика постоји и у уметничкој и у народној књижевности. Шта значи реч "епика"? Ова реч потекла је од грчке речи епос што је значило прича, говор, реч.  Епско дело препознајете по томе што оно има неку радњу и јунаке (и радња и јунаци могу бити и стварни и измишљени).

Епско дело може бити:

у стиху (епска песма, еп, спев) или

у прози (бајка, басна, предање, легенда, роман, приповетка, новела, шаљива прича, анегдота, прича о животињама). 

Многе од ових књижевних врста постоје и у народној и у уметничкој књижевности, али неке постоје у једној од њих. Рецимо, новела или приповетка, басна и бајка постоје и у народној и у уметничкој књижевности, али роман постоји само у уметничкој.

Које су одлике епске књижевности?

 За почетак,  запамтите да епско дело има јунаке и радњу. (Оно може да се преприча.) 
Епска дела су често опширна (то су често дуже форме), дакле, ту особину зовемо – опширност у приповедању. 
Прича у епским делима је развијена, кажемо да је то особина развијена фабула.
Даље кажемо да су та дела објективна или изгледају као да су објективна, а то значи да приповедачи често преносе неке догађаје без јасног показивања емоција (непристрасно). 

Особине особине епике су опширност у приповедању, развијена фабула, приповеда о јунацима и радњи, објективност.

Драма

Драма постоји само у уметничкој књижевности. Драму вероватно умете и сами да препознате. Драма се пише за извођење на позорници. Драмски јунаци на сцени воде дијалог (разговор 2 лика) или монологе (говор једног лика). Кроз дијалоге и монологе развија се драмска радња. 

Драмска радња се одвија пред гледаоцима на сцени и има 5 етапа - експозиција, заплет, кулминација, перипетија, расплет. 

Експозиција је прва етапа – то је увод у радњу. Ту сазнајемо ко су главни јунаци, у каквим су односима. Друга фаза је заплет – развија се радња, ствара се проблем, показују нам се добре и лоше стране јунака, долази до сукоба. То може бити сукоб јунака и виших сила (божанства, рецимо), или сукоб јунака са другим јунаком или сукоб јунака са самим собом. Следећа, трећа, фаза је кулминација – то је сам врхунац радње, неизвесно је, напето, не наслућујемо како ће се дело завршити. Четврта фаза је перипетија – то је преокрет, нека неочекивана ситуација која потпуно промени ток радње и доведе до нових сазнања. На крају, последња, пета етапа – расплет – доводи до разрешења сукоба и краја радње.

Код драме ћу вам поменуту још и дидаскалије – то су пишчеве напомене. Сигурно сте их видели. То је оно што стоји у загради, не чита се на сцени, а говори вам о томе како изгледа јунак, шта ради, шта је обукао.

У оквиру драмског књижевног рода разликујемо 3 основне драмске врсте:

трагедију

комедију

драму у ужем смислу.

Трагедија је драмско дело са тужним (несрећним) крајем.

Комедија је драмско дело са срећним завршетком, основни елементи су смех, хумор, комика. Разликујемо комедију нарави, комедију карактера и комедију ситуације. 

Драма у ужем смислу је драмско дело које има и особине трагедије и особине комедије.

Поред ове три основне драмске врсте, ту су и драмске подврсте ТВ драма, радио драма, драма за децу, историјска драма.