Народна књижевност
То је она књижевност која вам звучи старински. А звучи старински, између осталог, и зато што има много имперфекта. То је глаголски облик који се више не употребљава, а означава незавршену радњу која се дуже времена вршила у прошлости и није се завршила. Ова књижевност настајала је пре много година (неке књижевне врсте у народној књижевности старије су од 1 000 година!).
1. Она нема познатог творца - стварали су је даровити појединци из народа којима није остало упамћено име. (Један од разлога је и тај што није било битно име појединца већ читав колектив. Народна књижевност је слика колектива у прошлости. Нема индивидуалаца, само колектив.)
2. Преносила се усмено. Неко је причао, други су слушали и касније то препричавали.
3. Зато што није записана и зато што су је препричавали она се мењала, па се дешавало да имамо по неколико сличних прича или песама (то се каже варијаната).
У народној књижевности постоје два књижевна рода – лирика и епика.
Лирика говори о осећањима. У питању су разна осећања – туга, бол, радост, срећа, љубав... Најчешће је у стиху. Лирика се дели на лирске врсте.
Епика има радњу и догађају - њу можете да препричате. Епика се дели на епске врсте. Може бити у стиху или у прози.
Постоје и епско-лирске песме које се налазе на граници између епских и лирских песама и имају особине и епике и лирике. Оне су мешавина лирике и епике.
Поред тога у оквиру епике постоје и
предања и
кратке фолклорне форме.
ЛИРИКА
Народна лирика је увек у стиху. Лирика је књижевни род, а дели се на лирске књижевне врсте.
Навешћемо неке упечатљиве особине народне лирике (немојте је мешати са уметничком лириком; личе, али имају мноштво разлика, за почетак, народна лирика нема познатог аутора).
Народна лирика је веома стара. Неке лирске народне песме настале пре много стотина година и преносиле се све док нису у 19. веку записане.
Као што смо већ рекли, лирика приказује нека осећања – тугу, бол, радост, љубав, страх, приказује личне или колективне односе.
Често су ове песме повезане са другим уметностима – игром, музиком, драмом. У народу су често певане, не рецитоване. Нама се до данас сачувала мелодија тек понеке песме. (Сетите се песме Вишњичица род родила.)
Народне лирске песме имају стихове различитих дужина – од 4 слога до 14 слогова.
Разликујемо следеће лирске врсте у народној књижевности:
Митолошке и хришћанске (о вилама, Сунцу, Месецу или хришћанским свецима);
Обичајне (сватовске, здравице, тужбалице)
Посленичке и песме о раду (певају се уз рад и певају о том раду – сетву, жетву, косидбу; често у њима има шаљивих и љубавних мотива)
Породичне (о љубави и односима у породици, подврста породичних су и успаванке)
Љубавне;
Шаљиве (мада њих има и у оквиру других врста).
Обредне – о обредним песмама ћу вам испричати нешто више. Ове песме су веома старе. Неке од њих настале су у време док Срби још нису били хришћани. Људи нису разумели свет око себе, веровали су да постоји мноштво богова који ће им дати срећу, здравље, богат улов или кишу ако им треба. Зато су људи имали обреде које су уклапали у своју религију. Ове песме су извођене колективно, везују се за поједина годишња доба и ритуале које су изводили у зиму, пролеће, лето. Тако су настале – коледарске, божићне, богојављенске песме, лазаричке, ускршње, ђурђевске, спасовске, краљичке, ивањске, додолске.
Да се подсетимо, народне лирике:
Митолошке и хришћанске
Обичајне
Посленичке и песме о раду
Породичне (су и успаванке)
Љубавне
Шаљиве
Обредне
ЕПИКА
Епика је књижевни род.
Епику препознајемо по томе што има јунаке и радњу.
Она може бити у поезији и у прози.
А) Епика у стиху је потпуно другачија од лирске народне поезије. Ове песме опевају неки важан догађај (рат, битку, двобој, борбу). То је често неки јуначки подвиг који песмом покушавају да сачувају од заборава.
Ове песме су најчешће рецитоване уз гусле.
У њима су чести интернационални мотиви (то су међународни мотиви који се јављају у књижевностима различитих народа).
Народне епске песме деле се на бугарштице и десетерачке песме.
Бугарштице су епске песме дугог стиха.
Десетерачке су оне које сте радили још у млађим разредима. Њихов стих зове се десетерац – има 10 слогова. Десетерачке песме се најчешће деле у следеће 3 групе:
- епске песме старијих времена (то су песме о Немањићима, о Марку Краљевићу, о Косову и косовским јунацима, о Бранковићима, о Јакшићима)
- епске песме средњих времена (то су песме о хајдуцима (Старина Новак, Мали Радојица, Стари Вујадин) и ускоцима (Илија Смиљанић, Стојан Јанковић, Иво Сенковић))
- епске песме новијих времена (то су песме о ослобођењу Србије и Црне Горе)
Поред лирских и епских песама постоје и епско–лирске песме. Ове песме Вук Караџић је звао „песме на међи“, тј. песме на граници. Оне су управо то – песме које се налазе на граници између епике и лирике. Имају и особине епике (догађај, јунак, развијена радња, изглед песме) и особине лирике (изражена осећања). У народној књижевности постоје само две епско-лирске врсте. То су баладе и романсе.
Б) Епика у прози обухавата:
Бајке су приче фантастичне садржине. То значи да се у њима дешавају чуда. У њима срећемо виле, змајеве, але, разне чаролије, митска бића, фантастичне (чудесне помоћнике). Бајка почиње на један специфичан начин. Био једном један... некада давно, негде далеко... То се зове стереотипан (устаљен) почетак. Бајке имају и устаљен крај. (Живели су срећно до краја живота.) У бајкама јунак најчешће нема име (царевић, најмлађи син...), а ако има име, оно је симболично – Биберче, Пепељуга. Јунак у бајкама увек јури, прелази силне препреке и чим их све пређе, бајка се нагло заврши. Бајка нема ни одређено место, ни одређено време.
Басне (животиње имају особине људи, басне су алегорија, имају за циљ да нечему науче);
Приче о животињама (приче које говоре о животињама и њиховим доживљајима; често имају шаљиву подлогу);
Легендарне приче (причају о сусрету светаца, Бога, свештеника, монаха са човеком; говоре и о победи хришћанских сила над злом);
Новеле
Шаљиве приче
Анегдоте – кратке, једноставне приче коју су често духовите
Предања (покушај примитивног човека који није знао ниједну науку да објасни свет око себе; предања причају о разним натпиродним бићима, о јунацима, о постанку или пореклу неких ствари);
Кратке фолклорне форме су:
Брзалице – миш уз пушку, миш низ пушку
Питалице - Питали миша: -У којем се селу најбоље живи?
У оном где нема мачака.
Изреке – бео као снег; вредан као пчела; грлом у јагоде
Пословице – Ко ради, не боји се глади
Клетве,
Заклетве
Загонетке (Највише зна, а најмање говори – КЊИГА)