Историја језика - Развој српског књижевног језика до Вука Караџића

 Примајући хришћанство Срби су примили и старословенски језик на коме се обављало богослужење и на коме су биле писане богослужбене књиге. Књиге су руком преписиване будући да није било штампарија. Преписивачи црквених књига уносили су у књиге и неке особине (фонетске, морфолошке или лексичке) особине свог говорног језика. Тако је настајала српска редакција (варијанта) старословенског језика - српскословенски језик. 

Српска редакција старословенског језика зове се српскословенски језик. Овај језик је у употреби до прве половине 18. века.

Српскословенски споменици:

• Мирослављево јеванђеље - 12. век - српскословенски језик и ћирилица - писано за хумског кнеза Мирослава, Немањиног брата; преписивач Глигорије Дијак,чува се у Народном музеју у Београду;
• Повеља Кулина бана - 1189. најстарији датиран споменик српске редакције (упућена Дубровчанима) - ово је споменик народног језика који се употребљавао напоредо са црквенословенским (српскословенским) језиком. За нашу црквенословенску књижевност карактеристична је диглосија (двојезичност).
• Житије Светог Симеона - 13. век
• Житије Светог Саве - 13. век
• Душанов законик - 14. век - српскословенски језик са доста примеса народног језика;
• Јефимијина Похвала светом кнезу Лазару - 15. век
• Слово љубве - 15. век

Континуирано писање 

Одлика првих писаних споменика је континуирано писање - без одвајања речи, без тачака, без великог почетног слова. понекад су поглавља почињала украсним словима - иницијали (тј. унцијална слова).

Србуље су рукописне и штампане књиге писане српскословенским језиком. По садржини су то углавном богослужбене књиге (октоиси, триоди, минеји, јеванђеља). Писане су на пергаменту (крај 14. века) и на папиру (од краја 13. века до 18. века) када су их смениле рускословенске штампане и рукописне књиге. Током сеоба (1690. и 1739. године) Срби су их носили у нову постојбину. 

Гаврил Стефановић Венцловић - писац прве половине 18. века - оставио је двадесетак рукописних зборника (на српскословенском и на народном језику). 

Рускословенски језик и славеносрпски језик

Неки писци пишу текстове и беседе и на народном језику (поред српскословенског) - Венцловић, Јован Рајић и Захарија Орфелин. Међутим, Аустријско царство врши велике политичке и верске притиске. Срби су под сталним притиском да се поунијате (приме католичку веру). Да би се то избегло, Срби траже помоћ од православне Русије - да им пошаљу учитеље и црквене књиге. 

• 1726. године Максим Суворов у Карловцима отвара Славјанску школу.
• 1733. године Емануел Козачински отвара Латинску школу.

Они доводе руске учитеље који користе рускословенски језик - руску редакцију (варијанту) старословенског језика. 

Половином 18. века у српској књижевности писало се на рускословенском, народном, а неки писци (Јован Рајић) користе и руски књижевни језик. Тако се књижевни језик све више удаљавао од народног језика. Најзначајнији писци тог времена су Јован Рајић и Захарија Орфелин.

Јован Рајић је на народном језику написао спев Бој змаја с орлови (1791) о рату орлова (Аустрија и Русија) са змајем (Турском). Рајић је на рускословенском језику написао део Историја разних словенских народов (1794).

Захарија Орфелин је своју најпознатију песму Плач Сербији објавио на народном и на рускословенском. Орфелин је написао и биографију Петра Великог на руском језику.

Како су рускословенски и руски књижевни језик били неразумљиви српском народу, неки од писаца почињу да у рускословенски језик уносе речи из српског народног језика. Тако настаје мешавина која је добила име славеносрпски језик.

Славеносрпски језик је мешавина рускословенског језика и српског народног језика.

Овај језик је први користио Захарија Орфелин кад је 1768. године објавио Славеносербски магазин; биће у употреби последњих деценија 18. века и неколико првих деценија 19. века. Користили су га и писци који су се залагали за употребу српског народног језика у књижевности: Јован Стерија Поповић, Емануел Јанковић, Павле Соларић, Доситеј Обрадовић. Славеносрпски језик није имао никаква правила, сваки писац који се њиме служио уносио је речи из народног језика; час је доминирао руски елемент, час српски тако да су постојале значајне разлике у језику не само од писца до писца, него и од дела до дела истога писца. Српско грађанско друштво прихвата славеносрпски језик као израз отмености, културе и учености. 

Покушаји реформе језика и писма

Са развитком грађанске класе почиње да се поставља питање књижевног језика. На једној страни је залагање да се као књижевни језик користи славеносрпски језик а на другој је идеја да се књижевни језик заснује на народном језику српског народа. Јављају се појединци који дају своје доприносе унапређењу књижевног језика код Срба. 

• Аврам Мразовић (1756-1826), који је писао, адаптирао и преводио уџбенике за српске школе, објавио је Руководство к славјанској Граматици (1794); 
• Сава Мркаљ (1783-1833) штампао је у Будиму 1810. године Сало дебелога јера либо азбукопротрес залажући се за реформу језика и правописа; Мркаљева реформа олакшала је Вуку коначну реформу српске ћирилице; завршни Вукови реформаторски потези огледају се у томе што је уместо Мркаљевих решења ть, дь, ль, нь,  ï увео у српску ћирилицу ћ, ђ, љ, њ, ј;
• Доситеј Обрадовић (1739-1811) се својим програмским списом Писмо Харалампију (1783) залагао за писање на народном језику али у писању својих дела није доследан. 

Темељну реформу књижевног језика, писма и правописа извршиће у првој половини 19. века Вук Стефановић Караџић (1787-1864): потиснуће славеносрпски језик и увести народни језик као српски књижевни језик.

Историја језика - Вук Стефановић Караџић (1787-1864)

 Вук Стефановић Караџић рођен је у Тршићу (код Лознице). 

Године 1813. у Бечу упознаје Словенца Јернеја Копитара, ученог лингвисту/слависту, цензора Дворске библиотеке. На његов наговор и уз његову несебичну подршку и помоћ Вук започиње свој вишедеценијски посао. Вук истовремено ради на два поља: на једној страни реформише српски језик и правопис, а на другој страни систематски прикупља, бележи и објављује српску народну књижевност. 

Године 1814. Вук објављује два дела која показују два правца његовог рада: То су:

• „Мала простонародна славеносербска пјеснарица" - збирка од 100 лирских и 8 епских песама; овде је Вук први пут поделио песме на "мушке" (епске) и "женске" (лирске); штампана је реформисаном азбуком Саве Мркаља; 
  
  
• „Писменица сербскога језика по говору простога народа написана" -  прва српска граматика написана реформисаном ћирилицом; Мркаљева реформа олакшала је Вуку коначну реформу српске ћирилице; завршни Вукови реформаторски потези огледају се у томе што је уместо Мркаљевих решења ть, дь, ль, нь,  ï увео у српску ћирилицу ћ (ть), ђ (дь), љ (ль), њ (нь), ј (ï); слово Ј узео је из латинице, Џ из старих румунских и српских књига, Ђ је настало по нацрту Лукијана Мушицког, калуђера из Шишатовца.
  
  
  
  
  

Два правца Вуковог деловања су: 

• прикупљање и објављивање народне књижевности и 
• реформа српског језика и писма. 

Српски рјечник

"Српски рјечник" објављен је 1818. године у Бечу. Садржи преко 26 000 речи (26 270). Речи су акцентоване (три акцента). Речник је тројезичан - све српске речи које Вук сакупио Јернеј Копитар је превео на немачки и латински језик. "Рјечнику" је придодата "Српска граматика" која је знатно боља од "Писменице". Овде је Вук промовисао правило "Пиши као што говориш"(које је прокламовао немачки филолог Јохан Кристоф Аделунг). Дело је написано источнохерцеговачким дијалектом ијекавског изговора. Вук је у азбуку први пут унео своју реформисану азбуку, а како је "Рјечнику" придодата и "Граматика" може се сматрати да овим дело почиње нормирање српског језика. Вуков предговор "Рјечнику" је научна расправа. Доказује да основа језика може бити само народни језик. Вук диже глас против славеносрпског језика. 

Године 1836. Вук је комплетирао српску азбуку увођењем слова Х (које је чуо међу муслиманима у Дубровнику и северозападној Црној Гори). Први пут слово Х употребио је Српским народним пословицама. 

Године 1839. године Вук је одустао од (и)јекавског јотовања сугласника Т и Д - до тада је писао ђевојка, ђеца, ћерати, а након тога дјевојка, дјеца, тјерати. 

Вукови противници

Вуку Караџићу учени савременици у Србији замерили су:

• увођење слова Ј из латинице,
• уношење непристојних речи из народног језика,
• источнохерцеговачки дијалекат ијекавског изговора. 

Вукови противници су били митрополит Стратимировић, кнез Милош, српски интелектуалци окупљени око Матице српске (основане у Пешти 1826. године) на челу са Јованом Хаџићем (заправо Милошем Светићем) који је са Вуком 10 година водио полемику "Утуци" (1837-1847).

Незванична победа Вукове реформе

Вуку је замерано да је језик који уводи као стандардни заправо језик простог света на коме се не може рећи ништа сложено. Година 1847. сматра се годином незваничне победе Вукове идеје (да једино народни језик може бити основа књижевног језика) јер године штампана су четири дела. Тиме је доказано да противници нису били у праву.  

• "Горски вијенац" Петра II Петровића Његоша - филозофска, моралистичка размишљања; 
• "Рат за српски језик и правопис" Ђуре Даничића - научне мисли;
• "Песме" Бранка Радичевића - лирска расположења и осећања;
•  Вуков превод "Новог завјета" - религиозне идеје и мисли.

Сва дела штампана су народним језиком. Једино је Његош осим реформисане (Вукове) ћирилице употребио стару ћирилицу (говорећи да не приличи њему као владици да баш први уводи све новотарије). 

У Хрватској је 1836. године Људевит Гај, вођа илирског покрета, реформисао латиницу и правопис, заменивши истовремено кајкавско наречје и екавски изговор штокавским наречјем ијекавског изговора. То је водило приближавању двају језика и Бечком књижевном договору чији потписници су били српски, хрватски и словеначки представници.

Бечки књижевни договор

Бечки књижевни договор потписан је 1850. године. 

Овим договором за основицу књижевног језика узет је ијекавски изговор штокавског наречја. Вуку је поверено да напише правила о замени гласа Ѣ ("јат"), тј. када ће се писати -је,а када -ије. 

Срби су у даљем нормирању језика усвојили и екавски изговор као књижевнојезичку норму (стандард).

Разлози прихватања штокавског наречја ијекавског изговора:

• зато што највише народа тако говори;

• зато што је најближи старом словенском језику;

• зато што су народне песме испеване на њему;

• зато што је стара дубровачка књижевност на њему писана;

• зато што највише књижевника и источног и западног веровања тако пише.

Потписници овог договора су: Иван Кукуљевић, Иван Мажуранић, Димитрије Деметар, Винко Пацел, Фрањо Миклошић, Стјепан Пејаковић, Вук Стефановић Караџић, Ђура Даничић.  

Друго издање "Српског рјечника" објављено је 1852. године. Ово издање има преко 47 000 речи (47 427). Речи је на немачки и латински језик превео Ђуро Даничић. Вук је по његовој препоруци увео 4 акцента. 

За време владавине кнеза Михаила 1868.  Вуков правопис званично је прихваћен у Србији. 

Историја језика - Појава словенске писмености

Пре појаве писмености језик којим су Словени говорили (а за који немамо податке), означава се у науци као прасловенски.

У 9. веку велики број Словена налази се између две велике феудалне силе – Германи и Византија. И једни и други теже да покоре Словене и наметну им хришћанство. Моравски кнез Растислав тражио је од византијског цара Михаила да пошаље мисионаре који ће ширити хришћанство на језику Словена. Он тиме жели да сузбије утицаје Германа који хришћанство шире на свом језику. Ти мисионари су били солунска браћа Ћирило и Методије. Они су били свесни да ће Словени (који су у том тренутку многобошци) лакше примити хришћанство ако им се проповеда на језику који разумеју (на словенском језику). Познавали су језик словенских племена која су живела у околини Солуна па су тај говор узели за језик црквених књига. 

Ћирило је у 9. веку саставио прву словенску азбуку – глагољицу. 

Њоме су писани први споменици словенских народа. 

Први књижевни језик свих Словена је старословенски, а прво писмо је глагољица. 

Глагољица је настала по узору на грчки курзив (косо рукописно брзописно писмо) и под утицајем још неких источних писама (арапског, коптског, јерменског). Била је фонетско писмо. Имала је 38 слова. 

Глагољица је замењена ћирилицом већ крајем 9. и почетком 10. века у Преславском центру словенске писмености у источној Бугарској, али се код попова „глагољаша“ у Хрватској задржала до почетка 19. века. 

Друго словенско писмо је ћирилица. 

Ћирилица је створена крајем 9. и почетком 10. века на основу грчког свечаног уставног (унцијалног) писма. Претпоставља се да су њени творци Климент и Наум. Остали познати ученици су Горазд, Ангелар, Сава. 

Ћирило и Методије су се за време свог рада сукобљавали са немачким свештенством, пре свега са „тријезичницима“ који су сматрали да хришћанство може да се шири само на три света језика – хебрејском, грчком и латинском. Папа им је ипак дозволио да проповедају хришћанство на словенском језику. 

Старословенски споменици

• Слово о писменима – Црноризац Храбар – 10. век – старословенски језик и ћирилица
• Темнићки натпис – 9/10. век – старословенски језик и ћирилица (видљиви су елементи српског)
•  Маријино јеванђеље – 11. век – старословенски језик и глагољица (видљиви су елементи српског) 

 

Не мешајте језик и писмо! Језиком се говори (српски, енглески...), а писмом се пише (ћирилица, абецеда). 

Временом се живи језик словенских племена мењао, а језик књига Ћирила и Методија и њихових настављача остајао је непромењен и све даљи од живог говорног језика. Тако је старословенски језик остао језик књиге, али не и говорни језик, као што је и латински језик био језик цркве и науке, али не говорни језик јер њиме нико није говорио. Старословенски језик је био окоштали (мртви) језик црквених књига. Живи језици словенских народа мењали су се током времена и све више удаљавали један од другога. То се одразило и на превођење и преписивање црквених књига: сваки преписивач је у старословенски језик књиге уносио неке особености језика којим је говорио (фонетске, морфолошке и лексичке). Ово прилагођавање старословенског језика живом говору назива се редакција или рецензија: српска, руска, чешка, бугарска. Тако су настали српскословенски, рускословенски... 

Српскословенски језик је српска редакција (варијанта) старословенског језика.