Претражи овај блог ЋИРИЛИЧНИМ фонтом!

Приказивање постова са ознаком Осми разред. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Осми разред. Прикажи све постове

Функционални стилови

Функционални стил је начин на који употребљавамо књижевни језик. Зависно од сфере употребе разликујемо следеће стилове:

  • Књижевноуметнички стил
  • Новинарски (публицистички) стил
  • Правни (административни) стил
  • Научни стил
  • Разговорни стил

Књижевноуметнички стил


Ово је стил књижевних дела - проза, поезија, драма. Овде се од одступа од уобичајеног начина изражавања - речи имају другачији распоред у реченици од уобичајеног, вишезначне су, симболичне. 

Одлике књижевноуметничког стила су:
  • субјективност
  • оригиналност
  • коришћење стилских фигура
  • пренесена значења
  • недостатак објективности
  • сликовитост, ритмичност, емоционалност, музикалност

Новинарски (публицистички стил)


Ово је стил намењен широкој употреби. Потребно је да широки круг људи разуме па је зато јасан, динамичан.

Одлике новинарског стила:
  • обавезна је употреба стандардног језика
  • јасност
  • непосредност
  • тежи се тачности и објективности
  • логичка повезаност мисли
  • избегавање двосмислености

Правни (административни) стил


Ово је стил којим се обавља пословна комуникација. То је стил којим су написане молбе, закони, службена писма.

Одлике правног стила:

  • обавезна употреба стандардног језика
  • коришћење правне терминологије
  • без емоционалности
  • устаљене форме
  • објективно
  • званично обраћање
  • речи имају јасно, недвосмислено значење

Научни стил


Ово је језик науке - медицина, фармација, биологија, зоологија, граматика, математика, физика...Намењен је уском кругу читалаца/слушалаца који су стручњаци у одређеној научној области. 

Одлике научног стила:
  • јасноћа, прецизност
  • систематичност у излагању
  • изношење чињеница
  • табеле
  • подаци
  • употреба фуснота
  • једнозначност
  • стручна терминологија
  • објективност 

Разговорни стил


Ово је стил који се користи у свакодневној комуникацији. За разлику од претходних стилова, књижевноуметнички стил је усмени. Условљен је узрастом, образовањем, социјалним статусом. 

Одлике разговорног стила:

  • неформални језик (стандардни језик није обавезан)
  • реченице су кратке, елиптичне
  • гестови и мимика су саставни делови разговора
  • интонација уноси разлику у значење исказа
  • употреба жаргона, дијалектизама.






Синтагме

 Синтагма је скуп од две или више речи које имају заједничку службу у реченици. 

Синтагма има

  • главну реч и 
  • зависне чланове.
Главна реч у синтагми је она реч без које би читава реченица изгубила смисао.

Мој брат од тетке долази поподне. 
У служби субјекта је група речи мој брат од тетке. Главна реч је она коју не можемо да изоставимо - брат (именица).
Тај дечак је изузетно брз
У служби именског дела именског предиката је група речи изузетно брз. Главна реч је брз (придев).
Возио је изузетно пажљиво
У служби прилошке одредбе за начин је група речи изузетно пажљиво. Главна реч је пажљиво (прилог). 
Приметивши друга потрчао је до њега. 
У синтагми приметивши друга главна реч је приметивши (глагол)


Врсте синтагме


Врста синтагме одређује се према врсти главне речи. Постоје:
  • именичка синтагма,
  • придевска синтагма
  • прилошка синтагма
  • глаголска синтагма

Именичка синтагма

Именичка синтагма је синтагма којој је главна реч именица. 

Зависни чланови синтагме зову се атрибути.  

Мој брат од тетке долази поподне. 
Купила је црвену хаљину дугих рукава
Видећемо се у јануару следеће године.

Дакле, у примеру мој брат од тетке, главна реч је брат (именица), а атрибути су мој и од тетке.
У примеру црвену хаљину дугих рукава главна реч је хаљину (именица), а атрибути су црвену и дугих рукава.
У примеру у јануару следеће године, главна реч је у јануару (именица), а атрибути су следеће године.

Придевска синтагма

Придевска синтагма је синтагма којој је главна реч придев. 

Зависни чланови придевске синтагме су атрибути. 

Тај телефон је прилично скуп.
Утакмица је била врло напета
Веома лепа девојка ушла је у просторију.

У примеру прилично скуп, главна реч је скуп (придев), а атрибут је прилично.
У примеру врло напета, главна реч је напета (придев), а атрибут је врло.
У примеру веома лепа, главна реч је лепа (придев), а атрибут је веома.

Прилошка синтагма

Прилошка синтагма је синтагма којој је главна реч прилог. 
Зависни чланови прилошке синтагме су атрибути.

Ученици су је слушали нарочито пажљиво.
Живели су далеко до нас
Играо је данас јако лоше.

У примеру нарочито пажљиво главна реч је пажљиво, а атрибут је нарочито.
У примеру далеко до нас главна реч је далеко, а атрибут је од нас.
У примеру јако лоше главна реч је лоше, а атрибут је јако.


Глаголска синтагма

Главна реч глаголске синтагме је глагол (инфинитив или глаголски прилози садашњи и прошли).

Зависни чланови глаголске синтагме су атрибути. 

Право је задовољство читати добре књиге.
Читајући добре књиге упознајемо себе, пределе и друге људе. 
Прочитавши добру књигу легла је да спава.  

У примеру читати добре књиге, главна реч је читати, а атрибут је добре књиге
У примеру читајући добре књиге, главна реч је читајући, а атрибут је добре књиге
У примеру прочитавши добру књигу, главна реч је прочитавши, а атрибут је добру књигу


👍 ПАЗИ! Главна реч глаголске синтагме је НЕЛИЧАН глаголски облик. 

 👎 Прочитао сам добру књигу. У овој реченици нема синтагме јер је "прочитао" личан глаголски облик.

Синтаксичка служба синтагми

Синтагме имају следеће службе у реченици:

1) субјекат
Моја најбоља другарица данас није у школи.
Мој млађи брат и ја идемо поподне у биоскоп.

2) објекат
Појео сам најукуснији сендвич на свету.

3) прилошке одредбе
Идемо на море следећег јула.
Изузетно пажљиво је пратио филм. 
Желим да отпутујем далеко од свега.

4) именског дела предиката
Он је врло висок дечак. 
Тај телефон је много скуп.

5) атрибут у оквиру шире синтагме
Он је врло висок дечак.

Историја језика - Развој српског књижевног језика до Вука Караџића

 Примајући хришћанство Срби су примили и старословенски језик на коме се обављало богослужење и на коме су биле писане богослужбене књиге. Књиге су руком преписиване будући да није било штампарија. Преписивачи црквених књига уносили су у књиге и неке особине (фонетске, морфолошке или лексичке) особине свог говорног језика. Тако је настајала српска редакција (варијанта) старословенског језика - српскословенски језик. 

Српска редакција старословенског језика зове се српскословенски језик. Овај језик је у употреби до прве половине 18. века.

Српскословенски споменици:

  • Мирослављево јеванђеље - 12. век - српскословенски језик и ћирилица - писано за хумског кнеза Мирослава, Немањиног брата; преписивач Глигорије Дијак,чува се у Народном музеју у Београду;
  • Повеља Кулина бана - 1189. најстарији датиран споменик српске редакције (упућена Дубровчанима) - ово је споменик народног језика који се употребљавао напоредо са црквенословенским (српскословенским) језиком. За нашу црквенословенску књижевност карактеристична је диглосија (двојезичност).
  • Житије Светог Симеона - 13. век
  • Житије Светог Саве - 13. век
  • Душанов законик - 14. век - српскословенски језик са доста примеса народног језика;
  • Јефимијина Похвала светом кнезу Лазару - 15. век
  • Слово љубве - 15. век

Континуирано писање 


Одлика првих писаних споменика је континуирано писање - без одвајања речи, без тачака, без великог почетног слова. понекад су поглавља почињала украсним словима - иницијали (тј. унцијална слова).

Србуље су рукописне и штампане књиге писане српскословенским језиком. По садржини су то углавном богослужбене књиге (октоиси, триоди, минеји, јеванђеља). Писане су на пергаменту (крај 14. века) и на папиру (од краја 13. века до 18. века) када су их смениле рускословенске штампане и рукописне књиге. Током сеоба (1690. и 1739. године) Срби су их носили у нову постојбину. 

Гаврил Стефановић Венцловић - писац прве половине 18. века - оставио је двадесетак рукописних зборника (на српскословенском и на народном језику). 


Рускословенски језик и славеносрпски језик


Неки писци пишу текстове и беседе и на народном језику (поред српскословенског) - Венцловић, Јован Рајић и Захарија Орфелин. Међутим, Аустријско царство врши велике политичке и верске притиске. Срби су под сталним притиском да се поунијате (приме католичку веру). Да би се то избегло, Срби траже помоћ од православне Русије - да им пошаљу учитеље и црквене књиге. 
  • 1726. године Максим Суворов у Карловцима отвара Славјанску школу.
  • 1733. године Емануел Козачински отвара Латинску школу.
Они доводе руске учитеље који користе рускословенски језик - руску редакцију (варијанту) старословенског језика. 

Половином 18. века у српској књижевности писало се на рускословенском, народном, а неки писци (Јован Рајић) користе и руски књижевни језик. Тако се књижевни језик све више удаљавао од народног језика. Најзначајнији писци тог времена су Јован Рајић и Захарија Орфелин.

Јован Рајић је на народном језику написао спев Бој змаја с орлови (1791) о рату орлова (Аустрија и Русија) са змајем (Турском). Рајић је на рускословенском језику написао део Историја разних словенских народов (1794).

Захарија Орфелин је своју најпознатију песму Плач Сербији објавио на народном и на рускословенском. Орфелин је написао и биографију Петра Великог на руском језику.

Како су рускословенски и руски књижевни језик били неразумљиви српском народу, неки од писаца почињу да у рускословенски језик уносе речи из српског народног језика. Тако настаје мешавина која је добила име славеносрпски језик.
Славеносрпски језик је мешавина рускословенског језика и српског народног језика.
Овај језик је први користио Захарија Орфелин кад је 1768. године објавио Славеносербски магазин; биће у употреби последњих деценија 18. века и неколико првих деценија 19. века. Користили су га и писци који су се залагали за употребу српског народног језика у књижевности: Јован Стерија Поповић, Емануел Јанковић, Павле Соларић, Доситеј Обрадовић. Славеносрпски језик није имао никаква правила, сваки писац који се њиме служио уносио је речи из народног језика; час је доминирао руски елемент, час српски тако да су постојале значајне разлике у језику не само од писца до писца, него и од дела до дела истога писца. Српско грађанско друштво прихвата славеносрпски језик као израз отмености, културе и учености. 


Покушаји реформе језика и писма


Са развитком грађанске класе почиње да се поставља питање књижевног језика. На једној страни је залагање да се као књижевни језик користи славеносрпски језик а на другој је идеја да се књижевни језик заснује на народном језику српског народа. Јављају се појединци који дају своје доприносе унапређењу књижевног језика код Срба. 
  • Аврам Мразовић (1756-1826), који је писао, адаптирао и преводио уџбенике за српске школе, објавио је Руководство к славјанској Граматици (1794); 
  • Сава Мркаљ (1783-1833) штампао је у Будиму 1810. године Сало дебелога јера либо азбукопротрес залажући се за реформу језика и правописа; Мркаљева реформа олакшала је Вуку коначну реформу српске ћирилице; завршни Вукови реформаторски потези огледају се у томе што је уместо Мркаљевих решења ть, дь, ль, нь,  ï увео у српску ћирилицу ћ, ђ, љ, њ, ј;
  • Доситеј Обрадовић (1739-1811) се својим програмским списом Писмо Харалампију (1783) залагао за писање на народном језику али у писању својих дела није доследан. 


Темељну реформу књижевног језика, писма и правописа извршиће у првој половини 19. века Вук Стефановић Караџић (1787-1864): потиснуће славеносрпски језик и увести народни језик као српски књижевни језик.

Историја језика - Вук Стефановић Караџић (1787-1864)

 Вук Стефановић Караџић рођен је у Тршићу (код Лознице). 



Године 1813. у Бечу упознаје Словенца Јернеја Копитара, ученог лингвисту/слависту, цензора Дворске библиотеке. На његов наговор и уз његову несебичну подршку и помоћ Вук започиње свој вишедеценијски посао. Вук истовремено ради на два поља: на једној страни реформише српски језик и правопис, а на другој страни систематски прикупља, бележи и објављује српску народну књижевност. 

Године 1814. Вук објављује два дела која показују два правца његовог рада: То су:

  • Мала простонародна славеносербска пјеснарица" - збирка од 100 лирских и 8 епских песама; овде је Вук први пут поделио песме на "мушке" (епске) и "женске" (лирске); штампана је реформисаном азбуком Саве Мркаља; 

  • Писменица сербскога језика по говору простога народа написана" -  прва српска граматика написана реформисаном ћирилицом; Мркаљева реформа олакшала је Вуку коначну реформу српске ћирилице; завршни Вукови реформаторски потези огледају се у томе што је уместо Мркаљевих решења ть, дь, ль, нь,  ï увео у српску ћирилицу ћ (ть), ђ (дь), љ (ль), њ (нь), ј (ï); слово Ј узео је из латинице, Џ из старих румунских и српских књига, Ђ је настало по нацрту Лукијана Мушицког, калуђера из Шишатовца.


Два правца Вуковог деловања су: 

  • прикупљање и објављивање народне књижевности и 
  • реформа српског језика и писма. 

Српски рјечник


"Српски рјечник" објављен је 1818. године у Бечу. Садржи преко 26 000 речи (26 270). Речи су акцентоване (три акцента). Речник је тројезичан - све српске речи које Вук сакупио Јернеј Копитар је превео на немачки и латински језик. "Рјечнику" је придодата "Српска граматика" која је знатно боља од "Писменице". Овде је Вук промовисао правило "Пиши као што говориш"(које је прокламовао немачки филолог Јохан Кристоф Аделунг). Дело је написано источнохерцеговачким дијалектом ијекавског изговора. Вук је у азбуку први пут унео своју реформисану азбуку, а како је "Рјечнику" придодата и "Граматика" може се сматрати да овим дело почиње нормирање српског језика. Вуков предговор "Рјечнику" је научна расправа. Доказује да основа језика може бити само народни језик. Вук диже глас против славеносрпског језика. 




Године 1836. Вук је комплетирао српску азбуку увођењем слова Х (које је чуо међу муслиманима у Дубровнику и северозападној Црној Гори). Први пут слово Х употребио је Српским народним пословицама

Године 1839. године Вук је одустао од (и)јекавског јотовања сугласника Т и Д - до тада је писао ђевојка, ђеца, ћерати, а након тога дјевојка, дјеца, тјерати. 

Вукови противници

Вуку Караџићу учени савременици у Србији замерили су:
  • увођење слова Ј из латинице,
  • уношење непристојних речи из народног језика,
  • источнохерцеговачки дијалекат ијекавског изговора. 
Вукови противници су били митрополит Стратимировић, кнез Милош, српски интелектуалци окупљени око Матице српске (основане у Пешти 1826. године) на челу са Јованом Хаџићем (заправо Милошем Светићем) који је са Вуком 10 година водио полемику "Утуци" (1837-1847).

Незванична победа Вукове реформе

Вуку је замерано да је језик који уводи као стандардни заправо језик простог света на коме се не може рећи ништа сложено. Година 1847. сматра се годином незваничне победе Вукове идеје (да једино народни језик може бити основа књижевног језика) јер године штампана су четири дела. Тиме је доказано да противници нису били у праву.  
  • "Горски вијенац" Петра II Петровића Његоша - филозофска, моралистичка размишљања; 
  • "Рат за српски језик и правопис" Ђуре Даничића - научне мисли;
  • "Песме" Бранка Радичевића - лирска расположења и осећања;
  •  Вуков превод "Новог завјета" - религиозне идеје и мисли.
Сва дела штампана су народним језиком. Једино је Његош осим реформисане (Вукове) ћирилице употребио стару ћирилицу (говорећи да не приличи њему као владици да баш први уводи све новотарије). 

У Хрватској је 1836. године Људевит Гај, вођа илирског покрета, реформисао латиницу и правопис, заменивши истовремено кајкавско наречје и екавски изговор штокавским наречјем ијекавског изговора. То је водило приближавању двају језика и Бечком књижевном договору чији потписници су били српски, хрватски и словеначки представници.

Бечки књижевни договор

Бечки књижевни договор потписан је 1850. године. 

Овим договором за основицу књижевног језика узет је ијекавски изговор штокавског наречја. Вуку је поверено да напише правила о замени гласа Ѣ ("јат"), тј. када ће се писати -је,а када -ије. 

Срби су у даљем нормирању језика усвојили и екавски изговор као књижевнојезичку норму (стандард).

Разлози прихватања штокавског наречја ијекавског изговора:

  • зато што највише народа тако говори;

  • зато што је најближи старом словенском језику;

  • зато што су народне песме испеване на њему;

  • зато што је стара дубровачка књижевност на њему писана;

  • зато што највише књижевника и источног и западног веровања тако пише.

Потписници овог договора су: Иван Кукуљевић, Иван Мажуранић, Димитрије Деметар, Винко Пацел, Фрањо Миклошић, Стјепан Пејаковић, Вук Стефановић Караџић, Ђура Даничић.  

Друго издање "Српског рјечника" објављено је 1852. године. Ово издање има преко 47 000 речи (47 427). Речи је на немачки и латински језик превео Ђуро Даничић. Вук је по његовој препоруци увео 4 акцента. 

За време владавине кнеза Михаила 1868.  Вуков правопис званично је прихваћен у Србији. 

Штокавско наречје српског језика


Штокавско наречје обухвата просторе данашње Србије, Босне и Херцеговине, Црне Горе и највећег дела Хрватске. У зависности од изговора старословенског гласа "јат" (Ѣ) у оквиру штокавског  наречја постоје три изговора:
  • екавски изговор,
  • (и)јекавски изговор и 
  • икавски изговор.

Српски дијалекти екавског изговора

Екавски изговор има три дијалекта
➤  призренско-тимочки,
➤  косовско-ресавски,
➤  шумадијско-војвођански.

Призренско-тимочки дијалекат (Ниш, Приштина, Призрен, Лесковац, Врање)
  • има само један акценат;
  • чува стари полугласник;
  • промена по падежима је врло упрошћена;
  • нема сугласник Х;
  • футур се гради по принципу: ћу, ћеш, ће... + презент (ћу дођем);
  • неки говори чувају Л на крају речи;
  • инфинитив нестао.
Косовско-ресавски дијалекат (Смедерево, Јагодина, Ћуприја, Вршац, Краљево, Крушевац, Пећ, Зајечар) 
  • има два акцента (силазна ➦ непренесена акцентуација, уместо књижевне-језичке, пренесене) али се у новије време јавља и дугоузлазни акценат);
  • Ѣ се доследно замењује вокалом Е чак и у облицима падежа (руке, уместо: руци);
  • чест је компаратив на -ши (црнши, новши);
  • футур: ће да ради. 
Шумадијско-војвођански дијалекат (Шабац, Београд, Крагујевац, Ваљево, Нови Сад)
  • четвороакценатски систем;
  • нова деклинација (тј. промена са генитивом множине на -а: сеста́ра̄, живо́та̄, војни́ка̄ и са једним обликом за датив, инструментал и локатив множине);
  • Ѣ је замењен са Е уз више недоследности;
  • гласа Х углавном нема;
  • група АО углавном се сажима: видо, реко, гледо...
Призренско-тимочки и косовско-ресавски дијалекат су старији штокавски екавски дијалекти. Шумадијско-војвођански је млађи штокавски екавски дијалекат.

Српски дијалекти ијекавског изговора

Зетско-рашки 
  • два силазна акцента (који могу стајати на унутрашњим слоговима, па и на крају речи) - војни̑к, дечȃк;
  • врши се јекавско јотовање (љето, њежан, ђевојка, ћерати);
  • не разликују се локатив, одн. инструментал уз глаголе мировања и акузатив уз глаголе кретања;
  • раширена је употреба инфинитива без И: гледат, причат, доћ, , проћ.
  • у неким од његових говора чува се глас Х;
  • аорист и имперфекат су у живој употреби.
Источнохерцеговачки дијалекат
  • четвороакценатски систем;
  • нова деклинација;
  • Ѣ је замењен са -ИЈЕ и -ЈЕ; 
  • углавном је раширено јекавско јотовање;
  • у највећем дијалеката нема гласа Х;
  • група АО сажима се у О;
  • завршетак инфинитива је -ТИ или -Т;
  • има сачуван аорист, а имперфекат се у севернијим говорима губи. 


У основи стандардног српског језика налазе се два млађа (новија) дијалекта:

  • шумадијско-војвођански (екавски)
  • источнохерцеговачки (ијекавски).  


Особине дијалеката који су у основи стандардног језика:

* развијена деклинација (седам падежа)

* развијена акцентуација (четири акцента).





Историја језика - Појава словенске писмености

Пре појаве писмености језик којим су Словени говорили (а за који немамо податке), означава се у науци као прасловенски.

У 9. веку велики број Словена налази се између две велике феудалне силе – Германи и Византија. И једни и други теже да покоре Словене и наметну им хришћанство. Моравски кнез Растислав тражио је од византијског цара Михаила да пошаље мисионаре који ће ширити хришћанство на језику Словена. Он тиме жели да сузбије утицаје Германа који хришћанство шире на свом језику. Ти мисионари су били солунска браћа Ћирило и Методије. Они су били свесни да ће Словени (који су у том тренутку многобошци) лакше примити хришћанство ако им се проповеда на језику који разумеју (на словенском језику). Познавали су језик словенских племена која су живела у околини Солуна па су тај говор узели за језик црквених књига. 
Ћирило је у 9. веку саставио прву словенску азбуку – глагољицу. 
Њоме су писани први споменици словенских народа. 

Први књижевни језик свих Словена је старословенски, а прво писмо је глагољица. 
Глагољица је настала по узору на грчки курзив (косо рукописно брзописно писмо) и под утицајем још неких источних писама (арапског, коптског, јерменског). Била је фонетско писмо. Имала је 38 слова. 
Глагољица је замењена ћирилицом већ крајем 9. и почетком 10. века у Преславском центру словенске писмености у источној Бугарској, али се код попова „глагољаша“ у Хрватској задржала до почетка 19. века. 
Друго словенско писмо је ћирилица. 
Ћирилица је створена крајем 9. и почетком 10. века на основу грчког свечаног уставног (унцијалног) писма. Претпоставља се да су њени творци Климент и Наум. Остали познати ученици су Горазд, Ангелар, Сава. 



Ћирило и Методије су се за време свог рада сукобљавали са немачким свештенством, пре свега са „тријезичницима“ који су сматрали да хришћанство може да се шири само на три света језика – хебрејском, грчком и латинском. Папа им је ипак дозволио да проповедају хришћанство на словенском језику. 

Старословенски споменици


  • Слово о писменима – Црноризац Храбар – 10. век – старословенски језик и ћирилица
  • Темнићки натпис – 9/10. век – старословенски језик и ћирилица (видљиви су елементи српског)
  •  Маријино јеванђеље – 11. век – старословенски језик и глагољица (видљиви су елементи српског) 
 




Не мешајте језик и писмо! Језиком се говори (српски, енглески...), а писмом се пише (ћирилица, абецеда). 

Временом се живи језик словенских племена мењао, а језик књига Ћирила и Методија и њихових настављача остајао је непромењен и све даљи од живог говорног језика. Тако је старословенски језик остао језик књиге, али не и говорни језик, као што је и латински језик био језик цркве и науке, али не говорни језик јер њиме нико није говорио. Старословенски језик је био окоштали (мртви) језик црквених књига. Живи језици словенских народа мењали су се током времена и све више удаљавали један од другога. То се одразило и на превођење и преписивање црквених књига: сваки преписивач је у старословенски језик књиге уносио неке особености језика којим је говорио (фонетске, морфолошке и лексичке). Ово прилагођавање старословенског језика живом говору назива се редакција или рецензија: српска, руска, чешка, бугарска. Тако су настали српскословенски, рускословенски... 
Српскословенски језик је српска редакција (варијанта) старословенског језика.

Књижевност - Романтизам

Романтизам је књижевни правац који се у светској књижевности појавио почетком 19. века.

Романтичари су сматрали да књижевност треба да се бави човековим осећањима.

Велика тема свих романтичара је и оно што не може реално да се објасни. У њиховим делима има много елемената фантастике, измаштаног - чуда, снова...Поред маште романтичарска дела су препуна интензивних емоција (страственост у љубави и патњи, снажна револуционарна расположења). 

Романтичари су чезнули за идеалним светом. Зато су се често у својим делима враћали у прошлост, у средњи век.

Романтичари исказују незадовољство животом и друштвеном стварношћу. Песникова машта то  или одбацује, или улепшава. 

Трагали су за оним што је необично, удаљено, непознато, неистражено. Често су их занимале земље Медитерана или Далеког истока.

Основни жанр у романтизму је лирска песма (најчешће, љубавна и родољубива). Поред тога, постоји и романтичарска драма (код нас су их писали  Лаза Костић и Ђура Јакшић). Прозе има занемарљиво мало.

Наглашена је субјективност. Честа је употреба првог лица једнине.

Слави се борба, слобода, хероизам и пати због тираније свог и туђих народа (ово понекад пређе у тзв. светски бол).

Од стилских фигура доминантне су: поређење, хипербола, реторска питања, апострофа, контраст. 

У европској књижевности најистакнутији књижевници ове епохе су Виктор Иго, Александар Сергејевич Пушкин, Љермонтов, Џорџ Гордон Бајрон, Хајне, Шилер, Гете, Петефи.


У српској књижевности романтизам се појавио средином 19. века. Основне теме српског романтизма су љубав према идеалној драгој (рецимо, Ђулићи, Santa Maria della Salute) и љубав према отаџбини (рецимо Отаџбина). Главни представници српског романтизма су Бранко Радичевић, Ђура Јакшић, Јован Јовановић Змај, Лаза Костић. 



ПАЗИ! Романтичарско је оно што припада романтизму као правцу у уметности.

Романтично је све оно што је везано за осећања љубави, изливе нежности, илузије и сањарења у свакодневном животу и уметности.

Књижевност - Реализам

Реализам је књижевни правац који се у светској књижевности јавио средином 19. века.

Основна тежња овог правца је да прикаже стварност онаквом каква она јесте, без улепшавања.

Реалисти су се трудили да рационално, логички и уз помоћ науке прикажу стваран живот.

Реалисти критикују друштво и стварност јер желе да помогну обичном човеку у његовом свакодневном животу.

Наглашена је објективност, чак и научност.

Реалисти се баве и друштвом и човеком. Човека посматрају кроз његову психологију, порекло, средину у којој живи.

Основни жанрови су приповетка и роман. Поезија готово да не постоји.

Реализам се у српској књижевности јавио средином друге половине 19. века. Његове основне теме су српско село, живот у граду, однос према отаџбини и тешка социјална ситуација. 

Главни представници српског реализма су Јаков Игњатовић, Јанко Веселиновић, Светозар Марковић, Милован Глишић, Стеван Сремац, Лаза Лазаревић, Симо Матавуљ, Радоје Домановић.


Реализам као метод


Термин реализам (лат. реалис - стваран, истинит) има двојако значење: означава метод обликовања књижевног уметничког дела, на једној страни, и означава књижевни правац, епоху у историји књижевности, на другој страни. Реализам као метод, поступак у обликовању књижевног уметничког дела, присутан је у књижевности од најстаријих времена. У старој Грчкој се говори о мимезису, односно подражавању природе, стварности. Реализма има у епохи хуманизма и ренесансе (ренесансне комедије), у старој српској књижевности (реалистички елементи у старој српској биографији, код Теодосија посебно), у усменом стваралаштву (народне новеле у којима се приповеда о реалним догађајима, ситуацијама и личностима ("оно што може бити", како каже Вук). Реалистички метод је постао доминантан већ у трећој деценији 19. века јер га постепено прихвата већина писаца и на снази је, зависно од књижевне средине, све до краја века, а у српској књижевности до 1915. године. Чим је метод реализма прихваћен од већине писаца који показују слична тематска опреде- љења, користе сличне стилско-изражајне поступке и исказују слична схватања о друштвеним и уметничким питањима, настао је књижевни правац реализам, посебна епоха у историји европских књижевности.


Реализам као правац


Није једноставно тачно одредити временско трајање књижевног правца како у националној тако и у европској књижевности. Код Срба романтизам достиже свој зенит у стварању Бранка Радичевића, Петра Петровића Његоша, Лазе Костића и Ђуре Јакшића, а то је време када настају најзначајнија дела европских реалиста Стендала, Оноре де Балзака и Чарлса Дикенса. Реализам у српској књижевности узима маха седамдесетих година 19. века, да би достигао врхунац у деведесетим годинама, када се у Европи јављају модерни књижевни правци. Међутим, није мања тешкоћа ни када се жели да одреди временско раздобље реализма у српској књижевности, јер неминовно долази до прожимања метода и праваца. Још у периоду романтизма има писаца романтичара у чијим се делима јављају чисто реалистички поступци (лирика Бранка Радичевића, проза Ђуре Јакшића, комедије Јована Стерије Поповића, путописи Љубомира Ненадовића), али има и писаца који су већ опредељени реалисти (Јаков Игњатовић). Исто тако, код реалиста, у јеку реализма, има романтичарских црта (историјски романи Јакова Игњатовића, "Хајдук Станко" Јанка Веселиновића, "Ускок" Симе Матавуља, "Из књига староставних" Стевана Сремца), али има и писаца који стварају искључиво у романтичарском духу (Јован Јовановић Змај, Ђура Јакшић, Лаза Костић). Услед ових прожимања није могуће тачно одредити временско раздобље реализма у српској књижевности. Али из потребе да се књижевно стварање систематизује и да се изврши периодизација књижевности, неопходно је одређивање временских међа на основу других ознака. Тако се узимају седамдесете године 19. века када су објављени чланци о књижевности Светозара Марковића, који се сматрају манифестима српског реализма јер су одредили правац развитка српске књижевности.


Према томе, термин реализам означава метод обликовања књижевне стварности ("реализам Иве Андрића") или књижевну епоху ("српски реалисти"). 
У првом случају термин нема временско ограничење, примењив је за писце свих времена који у свом стварању користе метод реализма. У другом случају термин се користи у ограниченом временском значењу, односи се на писце који су стварали у другој половини 19. века и примењивали реалистички метод.

Лексика - Фразеологизми

Фразеологизми су устаљене језичке јединице састављене од најмање две речи које имају јединствено значење. 
Особине фразеологизма:

  • устаљен израз;
  • сложена структура;
  • јединствено значење.
Постоји неколико подела:
  1. Подела фразеологизама по саставу
  2. Подела фразеологизама по значењу
  3. Подела фразеологизама према области употребе
  4. Подела фразеологизама према сликовитости

Подела фразеологизама по саставу

  • Предлошко-падежне конструкције ➤ (искоренити) до дна; (опљачкати) до голе коже; (радити) испод жита;
  • Синтагме ➤ Ахилова пета; алфа и омега; царски рез; обећавати златна брда и долине;
  • Зависне реченице ➤ кад на врби роди грожђе; где еј бог рекао лаку ноћ;
  • Реченице са незавршеном конструкцијом ➤ заиграће мечка и пред њиховим вратима;

Подела фразеологизама по значењу

  • Глобални ➤ све речи само заједно употребљене имају пренесено значење ➤ богу иза леђа; сатерати у мишју рупу;
  • Компонентни ➤ пренесено значење има само једна компонента исказа ➤ не вреди ни пребијене паре; обећавати златна брда и долине;

Подела фразеологизама према области употребе

  • Међустилски  ➤  у различитим стиловима језика  ➤ мртва тишина, играти улогу, држати се златне средине;
  • Научна  ➤ знак једнакости; царски рез; вишак вредности;
  • Књижевни  ➤ Прокрустова постеља; Гордијев чвор, камен спотицања;
  • Административно-правни  ➤  ставити ад акта; на име текста;
  • Разговорни  ➤ с неба па у ребра; главом у зид; богу иза леђа;
  • Професионална  ➤ добити прелазну оцену; отворити паљбу; кренути пуном паром;

Подела фразеологизама према сликовитости

  • Фразеологизми са позитивном обојеношћу  ➤ свити гнездо; љубим руке; бити десна рука;
  • Фразеологизми са негативном обојеношћу ➤ не знати ни две унакрст.

Лексика - Лексика српског језика с обзиром на сферу употребе


Историзми

Историзми су речи које су престале да се употребљавају јер се више не употребљавају предмети које су означавале: кмет, грош, нахија, књаз, оборкнез, винарина, прњавор;

Архаизми 

Архаизми су речи које су престале да се употребљавају у књижевном језику јер су замењене другим речима за означавање истих предмета и појава: јуност (младост), полза (корист), шанац (ров), ђенерал (генерал), Англија (Енглеска), терзија (кројач), писменица (граматика), писмено (слово)...

Неологизми 

Неологизми су новонастале речи којима се обично замењују позајмљенице или које се граде за означавање нових предмета или појава, а да при томе још нису ушле у најопштију употребу.
Неологизми у језику имају свој развој - неки бивају прихваћени и устаљују се, а неки ишчезавају из језика.

Термини


Термини су речи које означавају са највећом тачношћу одређене појмове у науци, техници, уметности и уопште појмове у разним струкама.
Хемија - атом, молекул, електролит, електролит, натрујум-хлорид...
Физика - ротација, вектор, инерција, гравитација...
Граматика - деклинација, конјугација, именица, номинатив...


Позајмљенице

Позајмљенице


Позајмљенице су значајан слој нашег књижевног језика. То су речи које је српски књижевни језик, као и други језици, преузео из других језика и које су постале саставни део речничког (лексичког) фонда тог језика. Услови уласка страних речи у наш језик су најчешће географског и културно-историјског карактера. То су, наиме, најчешће географско суседство, културни и уопште цивилизацијски контакти. Отуда и у народном језику од најранијих времена, а посебно у књижевном језику има доста позајмљеница из других европских језика, наравно – гласовно и граматички прилагођене нашим речима. Тако се у нашем лексичком фонду нашег књижевног језика налазе:


Турцизми


Турцизми су најчешћи у штокавском наречју, а ретки у другим наречјима. Осим речи из турског обухватају још и речи из арапског и персијског које су преко турског доспеле на Балкан. Многи су турцизми прихваћени у стандардном језику, неки су распрострањени само регионално и дијалектно, а неки су избачени из употребе. Неки од турцизама су: авлија (двориште), алманах (годишњак), ат (коњ), барјак (застава), боја, бурек, бунар, чаршав, чамац, челик, чарапа, чобанин, ћуфте, ћебе, ћевап, ћелав, ћуприја (мост), дугме, дуван, ексер, ергела, џем, џеп, џезва, фитиљ, јастук, јогурт, кајмак, кашика, комшија, кутак, кутија, казан, кула, лампа, мајмун, мемла, муштикла, мердевине, олук, ортак, памук, папуча, пенџер (прозор), пита, ракија, сандук, сокак, шећер, шал, таван, табан, торба, занат, хајдук;





Неке речи се данас у турском језику употребљавају у другачијем смислу него што се употребљавају у словенским језицима. Основе турских речи прилагођене су словенском изговору те добијају и словенске наставке. Присутна је и обрнута појава, да се на словенску реч додаје турски наставак, на пример у речима као што су безобраз-лук, лопов-лук, чит-лук;


Турцизми су, у оквиру словенских језика најчешћи на Балкану, код јужнословенских народа. У оквиру дијалеката различитих јужнословенских језика, турцизми се користе чешће или ређе. У одређеним крајевима, неки турцизми су архаизми, негде су у свакодневној употреби и немају замену у виду словенске речи, негде су историзми, а негде су сасвим нестали.



Романизми


Романизми су речи које су дошле у наш језик из латинског (латинизми), шпанског, италијанског и француског језика (галицизми).


Из латинског: апстрактан, нарација, композиција, форма, фабула, персона, стил, теорија, култура, национално, хуманизам, патриотизам, субјективан, објективан, скандал, хумор, реликвија, реквизит, емоционално, социјално, публицистика, конкретан, фабрика, креда, кестен, шпијун, студент, медицина, центар, постскриптум, депоновати, криминал, формула, нација, доктор, литература, анексија, амбуланта, арена, институција, кремација, резиденција, донација, лапсус, емоција, меморија, имиграција, император;





Из италијанског: соло, солфеђо, концерт, баритон, певач, кабинет, валута, сонет, дует, чоколада, боца, лимун, лавина, банка, штампа, штене, гондола, сигуран, тенор, опера, балкон, фашизам, мафија, медаља, папарацо, пјаца, кантаутор;





Из шпанског: канибал, хацијенда, хунта, цигара;


Из француског: авенија, авион, абажур, армија, баналан, блуза, бригада, батерија, булевар, гардероба, гоблен, група, ентеријер, екстеријер, жанр, жаргон, журнал, каваљер, капетан, калибар, коњак, компот, костим, лампа, легитимитет, ликер, масажа, машина, марш, мода, мотив, официр, орман, панталоне, пејзаж, поента, портрет, пилот, пируета, плажа, ремарке, ресторан, сос, супа, силуета, тераса;






Германизми


Германизми су речи преузете из немачког и других германских језика: адмирал, вага, пегла, бутер, кугла, локна, лајтмотив, лозинка, молер, мајстор, сенф, фарба, фарбати, шалтер, шине, шнала, штоф, шпорет,  шине, шалтер, штаб, шминка, цех, шраф, шперплоча, шприц;





Поред речи из немачког језика, можемо наићи и на неке граматичке конструкције: соба за издати под кирију (од немачке конструкције ZU + инфинитив); он је себи дао начинити пар одела;десет година стар. Затим доћи к себи (од нем. ZU SICH KOMMEN) ум. освестити се; без да ја за то знам ум. а да ја за то не знам; без да кажем (нем. OHNE ZU SAGEN) ум. да не кажем.



Грцизми


Грцизми су речи преузете из грчког језика: хиљада, ђак, темељ, камата, јеванђеље, Библија, криза, демократија, фотографија, комедија, трагедија, драма, монолог, дидаскалије, строфа, стих, рима, карактер, идеја, лирика, сценарио, ритам, епитет, епиграф, гимназија, историја, математика, музика, атмосфера, стадион, диплома, друм, гипс, икона, арханђео, анђео, манастир, хор, хлор, филолог, географија, библиотека, епископ;






Русизми


Русизми су речи из руског језика: бојеви (метак), запета, услед, брак, чудовиште, двојник, учтивост, личност, награда, стројеви (корак), стајанка (авиона на аеродрому);






Бохемизми


Бохемизми су речи преузете из чешког језика (називају се још и чехизмима): часопис, повод, улога, спис, читанка, становништво, робот, пиштољ, копачка, позор, склек, плин;





Занимљив је интернационализам робот који долази од иначе старог славенског израза работа = тешки, присилни рад. Представио га је Карел Чапек, а измислио га је његов брат Јосеф Чапек. Првобитна реч за робота у чешком била је работник, али је после њено место заузела реч робот.



Хунгаризми


Хунгаризми су речи преузете из мађарског језика: табла, терет, лопта, хајдук, гулаш, соба, ашов, варош, вашар, лопов, ципеле, салаш, чардаш, чопор, мачка, пунђа, сабља, чизма, бунда, кочија, гулаш;





Англицизми


Англицизми су речи преузете из енглеског језика: имиџ, софтвер, хардвер, компјутер, старт, стартовати, викенд, паркинг, менаџер, маркетинг, меч, монитор, група, линк, чек, бокс, клуб, група, филм, тинејџер, шопинг, спорт, док, тенк, трактор, трамвај, џемпер, комбајн, бифтек, видео рекордер, компакт диск, тендер, евалуација, едукација, тензија, менаџмент;






Црквенословенизми


Црквенословенске речи су речи везане за било какве црквене потребе, било за језик апстрактнијег расправљања о етичким и духовним питањима. Те речи се деле на:


 Црквенословенизми српскословенског карактера: општити, општина, мошти, свештеник, васиона, Васкрс, васкрснути;

Црквенословенизми рускословенског карактера: чест (част), љубовник, љубовница, праведан, праведник, нишчи;

Речи оба карактера: бденије, Богојављеније и Богојављење, приказаније, Преображеније и Преображење.