Романтизам је књижевни правац који се у светској књижевности појавио почетком 19. века.
Романтичари су сматрали да књижевност треба да се бави човековим осећањима.
Велика тема свих романтичара је и оно што не може реално да се објасни. У њиховим делима има много елемената фантастике, измаштаног - чуда, снова...Поред маште романтичарска дела су препуна интензивних емоција (страственост у љубави и патњи, снажна револуционарна расположења).
Романтичари су чезнули за идеалним светом. Зато су се често у својим делима враћали у прошлост, у средњи век.
Романтичари исказују незадовољство животом и друштвеном стварношћу. Песникова машта то или одбацује, или улепшава.
Трагали су за оним што је необично, удаљено, непознато, неистражено. Често су их занимале земље Медитерана или Далеког истока.
Основни жанр у романтизму је лирска песма (најчешће, љубавна и родољубива). Поред тога, постоји и романтичарска драма (код нас су их писали Лаза Костић и Ђура Јакшић). Прозе има занемарљиво мало.
Наглашена је субјективност. Честа је употреба првог лица једнине.
Слави се борба, слобода, хероизам и пати због тираније свог и туђих народа (ово понекад пређе у тзв. светски бол).
Од стилских фигура доминантне су: поређење, хипербола, реторска питања, апострофа, контраст.
У европској књижевности најистакнутији књижевници ове епохе су Виктор Иго, Александар Сергејевич Пушкин, Љермонтов, Џорџ Гордон Бајрон, Хајне, Шилер, Гете, Петефи.
У српској књижевности романтизам се појавио средином 19. века. Основне теме српског романтизма су љубав према идеалној драгој (рецимо, Ђулићи, Santa Maria della Salute) и љубав према отаџбини (рецимо Отаџбина). Главни представници српског романтизма су Бранко Радичевић, Ђура Јакшић, Јован Јовановић Змај, Лаза Костић.
ПАЗИ! Романтичарско је оно што припада романтизму као правцу у уметности.
Романтично је све оно што је везано за осећања љубави, изливе нежности, илузије и сањарења у свакодневном животу и уметности.