Примајући хришћанство Срби су примили и старословенски језик на коме се обављало богослужење и на коме су биле писане богослужбене књиге. Књиге су руком преписиване будући да није било штампарија. Преписивачи црквених књига уносили су у књиге и неке особине (фонетске, морфолошке или лексичке) особине свог говорног језика. Тако је настајала српска редакција (варијанта) старословенског језика - српскословенски језик.
Српска редакција старословенског језика зове се српскословенски језик. Овај језик је у употреби до прве половине 18. века.
Српскословенски споменици:
- Мирослављево јеванђеље - 12. век - српскословенски језик и ћирилица - писано за хумског кнеза Мирослава, Немањиног брата; преписивач Глигорије Дијак,чува се у Народном музеју у Београду;
- Повеља Кулина бана - 1189. најстарији датиран споменик српске редакције (упућена Дубровчанима) - ово је споменик народног језика који се употребљавао напоредо са црквенословенским (српскословенским) језиком. За нашу црквенословенску књижевност карактеристична је диглосија (двојезичност).
- Житије Светог Симеона - 13. век
- Житије Светог Саве - 13. век
- Душанов законик - 14. век - српскословенски језик са доста примеса народног језика;
- Јефимијина Похвала светом кнезу Лазару - 15. век
- Слово љубве - 15. век
Континуирано писање
Одлика првих писаних споменика је континуирано писање - без одвајања речи, без тачака, без великог почетног слова. понекад су поглавља почињала украсним словима - иницијали (тј. унцијална слова).
Србуље су рукописне и штампане књиге писане српскословенским језиком. По садржини су то углавном богослужбене књиге (октоиси, триоди, минеји, јеванђеља). Писане су на пергаменту (крај 14. века) и на папиру (од краја 13. века до 18. века) када су их смениле рускословенске штампане и рукописне књиге. Током сеоба (1690. и 1739. године) Срби су их носили у нову постојбину.
Гаврил Стефановић Венцловић - писац прве половине 18. века - оставио је двадесетак рукописних зборника (на српскословенском и на народном језику).
Рускословенски језик и славеносрпски језик
Неки писци пишу текстове и беседе и на народном језику (поред српскословенског) - Венцловић, Јован Рајић и Захарија Орфелин. Међутим, Аустријско царство врши велике политичке и верске притиске. Срби су под сталним притиском да се поунијате (приме католичку веру). Да би се то избегло, Срби траже помоћ од православне Русије - да им пошаљу учитеље и црквене књиге.
- 1726. године Максим Суворов у Карловцима отвара Славјанску школу.
- 1733. године Емануел Козачински отвара Латинску школу.
Они доводе руске учитеље који користе рускословенски језик - руску редакцију (варијанту) старословенског језика.
Половином 18. века у српској књижевности писало се на рускословенском, народном, а неки писци (Јован Рајић) користе и руски књижевни језик. Тако се књижевни језик све више удаљавао од народног језика. Најзначајнији писци тог времена су Јован Рајић и Захарија Орфелин.
Јован Рајић је на народном језику написао спев Бој змаја с орлови (1791) о рату орлова (Аустрија и Русија) са змајем (Турском). Рајић је на рускословенском језику написао део Историја разних словенских народов (1794).
Захарија Орфелин је своју најпознатију песму Плач Сербији објавио на народном и на рускословенском. Орфелин је написао и биографију Петра Великог на руском језику.
Како су рускословенски и руски књижевни језик били неразумљиви српском народу, неки од писаца почињу да у рускословенски језик уносе речи из српског народног језика. Тако настаје мешавина која је добила име славеносрпски језик.
Славеносрпски језик је мешавина рускословенског језика и српског народног језика.
Овај језик је први користио Захарија Орфелин кад је 1768. године објавио Славеносербски магазин; биће у употреби последњих деценија 18. века и неколико првих деценија 19. века. Користили су га и писци који су се залагали за употребу српског народног језика у књижевности: Јован Стерија Поповић, Емануел Јанковић, Павле Соларић, Доситеј Обрадовић. Славеносрпски језик није имао никаква правила, сваки писац који се њиме служио уносио је речи из народног језика; час је доминирао руски елемент, час српски тако да су постојале значајне разлике у језику не само од писца до писца, него и од дела до дела истога писца. Српско грађанско друштво прихвата славеносрпски језик као израз отмености, културе и учености.
Покушаји реформе језика и писма
Са развитком грађанске класе почиње да се поставља питање књижевног језика. На једној страни је залагање да се као књижевни језик користи славеносрпски језик а на другој је идеја да се књижевни језик заснује на народном језику српског народа. Јављају се појединци који дају своје доприносе унапређењу књижевног језика код Срба.
- Аврам Мразовић (1756-1826), који је писао, адаптирао и преводио уџбенике за српске школе, објавио је Руководство к славјанској Граматици (1794);
- Сава Мркаљ (1783-1833) штампао је у Будиму 1810. године Сало дебелога јера либо азбукопротрес залажући се за реформу језика и правописа; Мркаљева реформа олакшала је Вуку коначну реформу српске ћирилице; завршни Вукови реформаторски потези огледају се у томе што је уместо Мркаљевих решења ть, дь, ль, нь, ï увео у српску ћирилицу ћ, ђ, љ, њ, ј;
- Доситеј Обрадовић (1739-1811) се својим програмским списом Писмо Харалампију (1783) залагао за писање на народном језику али у писању својих дела није доследан.
Темељну реформу књижевног језика, писма и правописа извршиће у првој половини 19. века Вук Стефановић Караџић (1787-1864): потиснуће славеносрпски језик и увести народни језик као српски књижевни језик.