Књижевност - Уметничка књижевност

Уметничка књижевност - подела 

Уметничка књижевност је она књижевност којој знамо аутора, односно писца.

У уметничкој књижевности постоје три књижевна рода - лирика, епика и драма. Разликују се по основним особинама. 

Лирика је име добила по инструменту лири (зато што је испрва певана). Она исказује лична осећања и мисли. Зато кажемо да је субјективна.

Епика је име добила по грчкој речи прича, говор, реч. Њу препознајете по томе што има радњу (причу) и ликове који ту причу на неки начин развијају.

Драма је писана за извођење на позорници, ликови су представљени кроз дијалоге (разговор два лика) или монологе (говор једног лика).

Дакле, постоје 3 књижевна рода у уметничкој књижевности – лирика, епика, драма.

Сваки књижевни род дели се на књижевне врсте.  

Лирика се дели на лирске врсте, епика на епске врсте, а драма на драмске врсте. 

Лирика

Лирика је одбила име по инструменту лири уз који је певана. 
За лирику је карактеристична синкретичност (повезаност речи, мелодије, плеса, звука).

У средишту лирског доживљаја је човек, његова осећања, проживљавања, хтења, мишљења и његов однос са светом. Поред интимног осећаја и доживљаја, лирика обрађује и универзална и свевремена питања. (О осталим особинама лирике причали смо ОВДЕ.)

Уметничка лирика дели се на следеће лирске врсте:

Описна (дескриптивна) песма – је она песма у којој песник приказује природу, њене лепоте, звукове, боје, биљни и животињски свет. (Таква је песма „Сребрне плесачице“ Десанке Максимовић, „Бреза“ Сергеја Јесењина или „Први снег“ и „Зимско јутро“ Војислава Илића.)

Родољубива песма приказује се љубав према отаџбини и властитом народу. Изражава се понос због културних, историјских, научних, спортских достигнућа властитог народа. (Такве су  песме „Грачаница“ или „О пореклу“ Десанке Максимовић,  „Наслеђе“ Милана Ракића, "Отаџбина" Ђуре Јакшића, "Домовина" Душана Васиљева.)

Мисаона песма  доноси размишљање о животу и његовом смислу. (Такве су песме „Тамница“ или „Нирвана“ Владислава Петковића Диса, „Долап“ Милана Ракића или песме Бранка Миљковића.)

Социјална песма говори о социјалној неправди – тешком животу људи, беди, патњи. (Писао их је Алекса Шантић, рецимо, О класје моје.)

Елегија је песма проткана тужним осећањима и расположењима. (Рецимо, Јесењинова „Песма о керуши“.)

Сатирична песма  исмева  слабост битног појединца или друштва у целини. Овакве песме писане су одувек. Критикује се саможивост, себичност, неке одлуке власти. Код нас су их писали Змај (Јутутунска јухахаха), Војислав Илић, Ђура Јакшић, Бранислав Нушић (због једне такве песме завршио је у затвору).

Дитирамб је песма у којој се описује лепота живота, изражава се захвалност лирског субјект због постојања човека и природе. У њима доминирају срећа, радост, опчињеност. (Таква је песма „Хвала сунцу, земљи, трави“ Стевана Раичковића.)

Дакле, основне лирске врсте у уметничкој књижевности су описна, родољубива, љубавна, социјална, мисаона, сатирична песма, дитирамб. Постоје и ода, химна, шаљива песма, успаванка, песма у прози.

Епика 

Епика води порекло од грчке речи епос што значи прича, говор, реч. 

Заснована је на приповедању о неком стварном или измишљеном догађају. (О осталим особинама епика прочитај овде.)

Може да буде:
у стиху (еп, спев) или 
у прози.

Приповетка је прича која има неколико јунака и један или два догађаја. (Таква је „Прва бразда“ Милована Глишића, „Поход на Мјесец“ Бранка Ћопића.)

Роман је најобимније прозно епско дело – има много јунака и доста догађаја. (Рецимо, „Хајдуци“ Бранислава Нушића или „Том Сојер“ Марка Твена.)

Бајка је прича фантастичне (чудесне) садржине. У уметничким бајкама постоје развијени описи, јунак се мења, сазрева. Писали су их браћа Грим, Ханс Кристијан Андресен, Стеван Раичковић, Гроздана Олујић.

Басна је алегорична прича у којој животиње имају особине људи – прича са поуком. Писао их је Езоп.

Новела је краћа прича о неком необичном догађају. Има изражену поенту. Често се нагло и неочекивано завршава. (Рецимо, „Шала“ Антона Павловића Чехова.)

Житије је прича о животу свеца. Ту се прича о животу свеца и чудима која је чинио током живота и након смрти. Ово је прича о предодређености некога (рецимо Растка Немањића) да постане светац (Свети Сава). Имамо „Житије Светог Симеона“ које је написао Свети Сава, затим „Житије Светог Саве“, али и житија многих других хришћанских светаца.

Основне епске врсте су приповетка, роман, бајка, басна, новела, житије, а постоје и анегдота, цртица, кратка прича.

Епско-лирске врсте се налазе на прелазу епике и лирике и имају особине оба рода. У уметничкој књижевности епско-лирске врсте се балада, романса и поема.

Књижевнонаучне врсте налазе се на прелазу између књижевности и наука.

Књижевнонаучне врсте су:
Дневник (Ана Франк),
Путопис (Љубомир Ненадовић),
Мемоари (прота Матеја Ненадовић),
Биографија ( „Житије Светог Симеона“ Свети Сава)
Аутобиографија (Никола Тесла „Моји изуми“)

Драма

Драма је књижевни род који постоји само у уметничкој књижевности. Веома је стара. Настала је још у античкој Грчкој. (О особинама драмског дела прочитај ОВДЕ.)

Дели се на три основне драмске врсте – трагедију, комедију и драму у ужем смислу.

Трагедија је најстарија драмска врста. Приказује трагичну судбину и смрт главних јунака. Писао их, поред осталих, Шекспир („Ромео и Јулија“). Трагедија је настала у античкој Грчкој. Античка трагедија морала је да садржи трагичног јунака, трагичну кривицу, трагичан крај јунака, катарзу.

Комедија је ведрија драмска врста. Кроз смех се прича о људских манама, слабостима. Људи се доводе у смешне ситуације да би се мана човека или друштва у целини исмејала. Наш најпознатији комедиограф је Бранислав Нушић („Сумњиво лице“, „Госпођа министарка“). Поред њега, комедије је писао Стерија („Покондирена тиква“), Коста Трифковић, Душан Ковачевић.

Драма у ужем смислу је прича о обичном животу обичних људи. Може да има и елементе комедије и елементе трагедије.

Драмске подврсте су:
Драма за децу – Биберче Љубише Ђокића
Радио-драма – Капетан Џон Пиплфокс Душана Радовића
Једночинка – Аналфабета Бранислава Нушића
Постоје још и ТВ драма, историјска драма.

Књижевност - Народна књижевност

Народна књижевност

То је она књижевност која вам звучи старински. А звучи старински, између осталог, и зато што има много имперфекта. То је глаголски облик који се више не употребљава, а означава незавршену радњу која се дуже времена вршила у прошлости и није се завршила. Ова књижевност настајала је пре много година (неке књижевне врсте у народној књижевности старије су од 1 000 година!).

1. Она нема познатог творца - стварали су је даровити појединци из народа којима није остало упамћено име. (Један од разлога је и тај што није било битно име појединца већ читав колектив. Народна књижевност је слика колектива у прошлости. Нема индивидуалаца, само колектив.)

2. Преносила се усмено. Неко је причао, други су слушали и касније то препричавали. 

3. Зато што није записана и зато што су је препричавали она се мењала, па се дешавало да имамо по неколико сличних прича или песама (то се каже варијаната). 

У народној књижевности постоје два књижевна рода – лирика и епика.

Лирика говори о осећањима. У питању су разна осећања – туга, бол, радост, срећа, љубав... Најчешће је у стиху. Лирика се дели на лирске врсте. 

Епика има радњу и догађају - њу можете да препричате. Епика се дели на епске врсте. Може бити у стиху или у прози. 

Постоје и епско-лирске песме које се налазе на граници између епских и лирских песама и имају особине и епике и лирике. Оне су мешавина лирике и епике.

Поред тога  у оквиру епике постоје и 

предања и 

кратке фолклорне форме.

ЛИРИКА

Народна лирика је увек у стиху. Лирика је књижевни род, а дели се на лирске књижевне врсте.

Навешћемо неке упечатљиве особине народне лирике (немојте је мешати са уметничком лириком; личе, али имају мноштво разлика, за почетак, народна лирика нема познатог аутора).

Народна лирика је веома стара. Неке лирске народне песме настале пре много стотина година и преносиле се све док нису у 19. веку записане.  

Као што смо већ рекли, лирика приказује нека осећања – тугу, бол, радост, љубав, страх, приказује личне или колективне односе.

Често су ове песме повезане са другим уметностима – игром, музиком, драмом. У народу су често певане, не рецитоване. Нама се до данас сачувала мелодија тек понеке песме. (Сетите се песме Вишњичица род родила.)

Народне лирске песме имају стихове различитих дужина – од 4 слога до 14 слогова. 

Разликујемо следеће лирске врсте у народној књижевности:

Митолошке и хришћанске (о вилама,  Сунцу, Месецу или хришћанским свецима);

Обичајне (сватовске, здравице, тужбалице)

Посленичке и песме о раду (певају се уз рад и певају о том раду – сетву, жетву, косидбу; често у њима има шаљивих и љубавних мотива)

Породичне (о љубави и односима у породици, подврста породичних су и успаванке)

Љубавне;

Шаљиве (мада њих има и у оквиру других врста).

Обредне – о обредним песмама ћу вам испричати нешто више. Ове песме  су веома старе. Неке од њих настале су у време док Срби још нису били хришћани. Људи нису разумели свет око себе, веровали су да постоји мноштво богова који ће им дати срећу, здравље, богат улов или кишу ако им треба. Зато су људи имали обреде које су уклапали у своју религију. Ове песме су извођене колективно, везују се за поједина годишња доба и ритуале које су изводили у зиму, пролеће, лето. Тако су настале – коледарске, божићне, богојављенске песме, лазаричке, ускршње, ђурђевске, спасовске, краљичке, ивањске, додолске.

Да се подсетимо, народне лирике:

Митолошке и хришћанске

Обичајне

Посленичке и песме о раду

Породичне (су и успаванке)

Љубавне

Шаљиве 

Обредне

ЕПИКА

Епика је књижевни род. 

Епику препознајемо по томе што има јунаке и радњу. 

Она може бити у поезији и у прози.

А) Епика у стиху је потпуно другачија од лирске народне поезије. Ове песме опевају неки важан догађај (рат, битку, двобој, борбу). То је често неки јуначки подвиг који песмом покушавају да сачувају од заборава. 

Ове песме су најчешће рецитоване уз гусле. 

У њима су чести интернационални мотиви (то су међународни мотиви који се јављају у књижевностима различитих народа).

Народне епске песме деле се на бугарштице и десетерачке песме.

Бугарштице су епске песме дугог стиха. 

Десетерачке су оне које сте радили још у млађим разредима. Њихов стих зове се десетерац – има 10 слогова. Десетерачке песме се најчешће деле у следеће 3 групе: 

• епске песме старијих времена (то су песме о Немањићима, о Марку Краљевићу, о Косову и косовским јунацима, о Бранковићима,  о Јакшићима)
• епске песме средњих времена (то су песме о хајдуцима (Старина Новак, Мали Радојица, Стари Вујадин) и ускоцима (Илија Смиљанић, Стојан Јанковић, Иво Сенковић))
• епске песме новијих времена (то су песме о ослобођењу Србије и Црне Горе)

Поред лирских и епских песама постоје и епско–лирске песме. Ове песме Вук Караџић је звао „песме на међи“, тј. песме на граници. Оне су управо то – песме које се налазе на граници између епике и лирике. Имају и особине епике (догађај, јунак, развијена радња, изглед песме) и особине лирике (изражена осећања).  У народној књижевности постоје само две епско-лирске врсте. То су баладе и романсе.

Б) Епика у прози обухавата:

Бајке  су приче фантастичне садржине. То значи да се у њима дешавају чуда. У њима срећемо виле, змајеве, але, разне чаролије, митска бића, фантастичне (чудесне помоћнике). Бајка почиње на један специфичан начин. Био једном један... некада давно, негде далеко... То се зове стереотипан (устаљен) почетак. Бајке имају и устаљен крај. (Живели су срећно до краја живота.) У бајкама јунак најчешће нема име (царевић, најмлађи син...), а ако има име, оно је симболично – Биберче, Пепељуга. Јунак у бајкама увек јури, прелази силне препреке и чим их све пређе, бајка се нагло заврши. Бајка нема ни одређено место, ни одређено време.



Басне (животиње имају особине људи, басне су алегорија, имају за циљ да нечему науче);

Приче о животињама (приче које говоре о животињама и њиховим доживљајима; често имају шаљиву подлогу);

Легендарне приче (причају о сусрету светаца, Бога, свештеника, монаха са човеком; говоре и о победи хришћанских сила над злом);

Новеле

Шаљиве приче

Анегдоте – кратке, једноставне приче  коју су често духовите

Предања (покушај примитивног човека који није знао ниједну науку да објасни свет око себе; предања причају о разним натпиродним бићима, о јунацима, о постанку или пореклу неких ствари);

Кратке фолклорне форме су:

Брзалице – миш уз пушку, миш низ пушку

Питалице - Питали миша: -У којем се селу најбоље живи?
У оном где нема мачака.

Изреке – бео као снег; вредан као пчела; грлом у јагоде

Пословице – Ко ради, не боји се глади

Клетве,

Заклетве 

Загонетке (Највише зна, а најмање говори – КЊИГА)

Реченице - Независне и зависне

Независне и зависне предикатске реченице

Независне реченице су реченице које не зависе ни од чега. Оне могу да стоје самостално.

Данас неће падати киша.

Играли смо кошарку на оближњем терену. 

Зависне реченице су оне реченице које не могу да стоје самостално, оне зависе од друге реченице.

Ако буде падала киша, нећемо моћи на баскет поподне.

Кад се вратимо кући, разговараћемо о томе.

Реченице - Комуникативна и предикатска реченица

Комуникативна и предикатска реченица

Реченица је скуп речи (или само једна реч) који има одређено значење и да њом најчешће саопштавамо своје мисли, осећања и обавештења. По саставу реченице деле на просте и сложене реченице, а по значењу на обавештајне, упитне, узвичне, заповедне и жељне.

1) Комуникативна реченица је реченица која износи завршену информацију, почиње великим словом, завршава се тачком, узвичником или упитником. Другачије је зовемо реченица у ширем смислу.

2) Предикатска реченица  је реченица формирана од једног глагола у личном гл.облику употребљеног у служби предиката. Предикатска реченица има само један предикат. Колико имате предиката, толико је предикатских реченица.

Врсте речи - Придеви

Придеви су променљиве именске речи. Придеви се мењају у роду, броју и падежу. То значи да готово сви придеви имају сва три рода, оба броја и све падеже. То су граматичке категорије придева. Поред ових, у граматичке категорије придева убрајамо придевски вид (одређени и неодређени), компарацију (поређење).

Придеви су несамосталне речи.  У реченици имају службу  атрибута и именског дела предиката.

Према значењу придеви се деле на:

1) ОПИСНЕ –  снажан, зелен, истрајан, упоран;

2) ПРИСВОЈНЕ – Маријин, Павлов, Ђорђев, учитељев, нишки;

3) ГРАДИВНЕ – чоколадни, млечни, златни, метални, вунени;

4) ВРЕМЕНСКЕ – јутарњи, летњи, јулски, тадашњи, ондашњи,  јучерашњи;

5) МЕСНЕ – горњи, десни, тамошњи, овдашњи.

*Неки придеви су непроменљиве речи - розе, беж, окер, тегет, пинк, 

Компарација придева

Компарација (поређење) придева је особина коју најчешће имају описни придеви. Основни облик придева зове се позитив. Он има два степена поређења – компаратив и суперлатив.

ПОЗИТИВ – основни облик придева (зелен)

КОМПАРАТИВ – први степен поређења; особина је у овом ступњу јаче изражена; компаратив се гради додавањем наставака  

-ији (зеленији, црвенији, упорнији, блиставији, богатији, величанственији);

 -ји (бољи, строжи, горчи, нижи, виши, тиши, тешњи, бешњи, жући); *у овом случају врши се јотовање;

-ши (лепши, лакши, мекши).

СУПЕРЛАТИВ – други степен поређења; показује да је особина присутна у највишем степену. Гради се додавањем префикса нај- на компаратив придева (најзеленији).

Јак – јачи – најјачи;

Лош – лошији – најлошији

Неправилна компарација

Велики – већи – највећи

Мали – мањи – најмањи

Добар – бољи – најбољи

Зао – гори – најгори

Неки описни придеви не могу се поредити – мртав, го, бос, просед, превелик...

Деклинација

Деклинација  је промена именских речи кроз падеже. Именске речи су именице, заменице, придеви и променљиви бројеви.

ПАДЕЖИ

Падежи су различити облици једне именске речи. У српском језику постоји седам падежа:

Номинатив - КО? ШТА? 

Генитив - ОД КОГА? ОД ЧЕГА? 

Датив - КОМЕ? ЧЕМУ?

Акузатив - КОГА (ВИДИМ)? ШТА (ВИДИМ)? 

Вокатив -ХЕЈ! 

Инструментал - С КИМ? ЧИМЕ?

Локатив - О КОМЕ? О ЧЕМУ?

Погледајте видео материјал о падежима: 

Номинатив је први падеж; основни облик именске речи. Може стајати самостално, зато за њега кажемо да је независан падеж. Увек се употребљава без предлога. У реченици има службу субјекта или именског дела предиката.

Марко иде у продавницу.

Зовем се Марко.

Генитив је други падеж. Ово је зависан падеж. Може да се употреби и без предлога и са предлозима (од, из, са, до, од, без, ради, пре, после, испод, изнад, иза, испред, преко, око, покрај, уочи, надомак, поред, накрај, крајем...). Генитив може имати службу објекта, субјекта, атрибута, прилошке одредбе.

Од свих падежа генитив има највише значења: 

деоно - комад хлеба, парче торте, мало млека;

присвојно - кућа моје баке, брат моје другарице;

описно - човек седе браде, девојка плаве косе;

временско - пре празника, уочи Нове године;

месно - испред куће, иза зграде;

начинско - преко воље, из ината;

узрочно - због болести.

Датив је трећи падеж. Ово је зависан падеж. Употребљава се без предлога и са предлозима (к, ка, према, насупрот, упркос). У реченици има службу неправог објекта, логичког субјекта, прилошке одредбе. Означава намену, правац, смер.

Поклонио је другарици књигу.

Ишао је према граду.

Акузатив је четврти падеж. Ово је зависан падеж. Може да се употреби без предлога или са предлозима (у, на, кроз, за, пред, по, мимо, о, низ уз). У реченици има службу објекта, логичког субјекта, прилошких одредби. Најчешћа значења акузатива су предмет радње, носилац стања или особине, месно, временско, начинско.

Купио је чоколаду. 

Ивана боли глава.

Ушао је у кућу.

Вокатив је пети падеж. Он је независни падеж. Уз њега не стоје предлози. Служи за дозивање, обраћање. У писању се одваја запетама.

Пожури, Марко, идемо на сладолед!

Инструментал је шести падеж. Може бити употребљен без предлога или са предлозима (с, са, за, пред, под, над, међу). У реченици има службу неправог објекта, прилошке одредбе. Инструментал најчешће има значење средства и друштва. Поред тога може имати месно, временско, начинско значење.

Писао је оловком. 

Дошао је бициклом у школу.

Дошао је са другом. 

Локатив је седми падеж. Он се употребљава само са предлозима - у, на, о, по, при, према (у значењу "по"). У реченици има службу неправог објекта или прилошке одредбе.

Разговарили су о распусту.

На море увек идемо у јулу.

Врсте речи - Именице

Именице су променљиве речи које именују бића, предмете, појаве. Именице имају три рода – мушки, женски и средњи род. Род код именица није променљива категорија. То значи да је једна именица увек истог рода. „Град“ је увек мушког рода, „кућа“ је увек женског рода, „дрво“ је увек средњег рода. То се не мења код именица. А шта се мења? Мења се падеж и број.  

Именице у реченици имају службу субјекта, објекта, прилошке одредбе, именског дела предиката, атрибута...

Врсте именица

Именице се најчешће деле на:

1) Властите именице – Србија, Грчка, Москва, Лос Анђелес, Северна Америка, Амазон, Панонска низија, Егејско море...

2) Заједничке именице – син, кућа, јастук, рука, цвет...

3) Збирне именице – цвеће, лишће, грање,  прстење, прасад, пилад, деца...

4) Градивне именице – песак, вода, вино, млеко, вуна, памук, нафта, бензин...

5) Апстрактне (мисаоне) именице – љубав, срећа, слобода, здравље, богатство

6) Глаголске именице – певање, плесање, играње, молба, сеоба, деоба, распеће, ускрснуће...

7) Бројне именице – седмица, седморица, седморка, седмерац, седмина, седмак, стотина, хиљада, милион, милијарда

Сингуларија тантум су именице које имају само једнину. (Србија, Европа, Сава, нафта, љубав...)

Плуралија тантум су именице које имају само множину. (Карловци, Добановци, уста, плућа, санке, панталоне, хеланке, кола...)

Врсте речи

 У српском језику постоји десет врста речи. Зависно од тога да ли реч мења свој облик или не, речи најчешће делимо у две групе:

Непроменљиве речи – не мењају свој облик. Ту спадају прилози, предлози, везници, узвици и речце. 

Променљиве речи – мењају свој облик у реченици (кревет, кревета, кревету; они, њих; црвен, црвена; један, једна; лежим, лежаћу).  Ту спадају именице, заменице, придеви,  (неки) бројеви и глаголи. Именице, придеви, заменице и променљиви бројеви називају се једним именом ИМЕНСКЕ РЕЧИ. Они имају једну заједничку особину – деклинацију. Деклинација је промена именских речи кроз падеже. 

Провери своје знање!