Гласовне промене - Једначење сугласника по месту изговора

Подсетимо се поделе сугласника по месту изговора. ⇩⇩⇩

Једначење сугласника по месту изговора

Једначење сугласника по месту изговора (творбе) дешава се  у два случаја:

• зубни сугласници С и З када се нађу испред предњонепчаних сугласника ч, ђ, ж, ш, њ, ћ, љ, џ прелазе у Ш и Ж.
  носити: нос- + -ња ⇨ носња ⇨ ношња
  пас + -че ⇨ пашче
  пазити: паз- + љив ⇨ пажљив
  возити: воз- + -ња ⇨ возња ⇨ вожња
• надзубни сонант Н испред двоуснених Б, П прелази у двоуснени сонант М.
  стан + -бени ⇨ станбени
  одбран- + - бени ⇨ одбрамбени

Једначење сугласника по месту изговора често се комбинује са другим гласовним променама.

из- + чистити ⇨ изчистити (једначење по звучности) ⇨ исчистити (једначење по месту изговора)⇨ ишчистити
раз- + чешљати ⇨ разчешљати (једначење по звучности) ⇨ расчешљати (једначење по месту изговора) ⇨ рашчељати

из- + шетати ⇨ изшетати (једначење по звучности) ⇨ исшетати (једначење по месту изговора) ⇨ ишшетати (губљење сугласника)

лист + -је ⇨ листје (јотовање) ⇨ лисће (једначење по месту изговора) ⇨ лишће 

Изузеци од једначења по месту изговора

изљубити, разљутити, изљуштити, сљуштити, црвенперка, ванбродски, једанпут, ванбрачни, маскенбал, странпутица...

Облици казивања

Облици казивања

Облици казивања су приповедне технике којима се приповедач служи при стварању дела. Зову се и форме приповедања.

1. Описивање (дескрипција)
- портрет (опис лика) 
"Погрбавила се од старости, а иде, ради. Засукала рукаве, руке јој умрљане, око ноктију јој кожа испуцала од силног прања. Нема кад да папуче или нануле обује, већ онако, у неким старим, искрпљеним чарапама иде и гаца по блату и мокроти." (Б. Станковић, "Наш Божић")
- пејзаж (опис природе)
"У шуми је било још млечне магле која се, као остатак неке чудне ноћне игре, повлачила пред сунцем. Бело и светло и тихо." (И. Андрић, "Аска и вук")
- ентеријер (опис унутрашњости просторије)
"С леве стране, уза зид, један уз други, налазила су се два кратка кревета, с високим полукружним рамовима, а изнад њих, на зиду, налазила се икона Светог Николе на стаклу, рад неког примитивног сликара." (П. Угринов, "Стара породична кућа")
- екстеријер (опис спољашњости куће, насеља, тргова, панораме града
"Гледан с виса, Београд се види угласт, искидан, сив, тврд, као степеништа једно на друго набачених насеља, и све се то миче и пење." (И. Секулић, "Београд")

2. Приповедање (нарација)
- приповедање у првом лицу (приповедач/наратор говори о себи) 
"Волела сам сунце, светлост, лептире, бубице и цврчке." (И. Секулић, "Буре")
- приповедање у трећем лицу (приповедач/наратор говори о неком другом)
"У Питеровој школи постојао је силеџија по имену Бари Тамерлејн." (И. Мекјуан, "Силеџија")
- хронолошко приповедање - догађаји се приказују оним редоследом којим су се дешавали.
- ретроспективно приповедање - приповедање по сећању: од садашњости према прошлости 

3. Дијалог (разговор ликова међу собом)
- А како се зове ваш коњ?
- Моје срце - рече мој рођак Мурад на јерменском.
- Лепо име - рече Џон Бајро - за лепог коња. (В. Саројан, "Лето лепог белца")

4. Монолог (говор једног лика)
Монолог је говор једног лика књижевном делу. Лик наглас размишља, обраћа се сам себи или се исповеда публици (ако је у питању драмско дело).

5. Унутрашњи монолог (забележено размишљање лика)
"Испрва се присећао ко је и шта је, где се налази и шта треба да ради, и само је говорио сам себи: `Да се прво нагледам овог чуда невиђеног." (И. Андрић, "Аска и вук")

Значење речи - Аугментативи и пејоративи

Аугментативи и пејоративи

Аугментативи су речи које означавају нешто увећано, увећанице.

Настају додавањем суфикса -ина, -ерда, -урда, -етина, -ерина,  -урина, -уштина...

-ина: носина, 
-ерда: ручерда
-урда: главурда
-етина: главетина
-ерина: кућерина
-урина: косурина

Пејоративи су речи којима се казује неко погрдно значење. 

бабетина
жентурача
селендра
шоферчина

Понекад је тешко утврдити да ли је реч аугментатив (рецимо, ципелетина - велика ципела) или је то реч са погрдним значењем која носи негативну конотацију јер и те ципеле и њихов носилац изазивају негативну емоцију.

Значење речи - Деминутиви и хипокористици

Деминутиви и хипокористици

Деминутив је реч која означава умањено значење. 

Настала је извођењем, односно додавањем суфикса -ица, -ић, -ак, -анце, -енце, -ашце, -ешце...

-ица: кућа - кућица, мама - мамица, глава - главица, рука - ручица (и рукица), нога - ножица (и ногица), кашика - кашичица...

-ић: листић, прутић, прстић, псић, лептирић...

-чић: лептирчић, каменчић, екранчић, телефончић...

-ак: цветак, листак...

-анце: псетанце

-енце: кученце

-ашце: сунашце

-ешце: детешце

Хипокорстици су речи које проистичу из осећања љубави, нежности; то су тепања која су показатељ блискости.

мајка - мајчица
бака - бакица 
рука -ручица 

Понекад је тешко раздвојити да ли је реч умањеница (рецимо, ручица - мала рука) или је то хипокористик (тепање) јер је деминутив истовремено и хипокористик.

Значење речи - Хомонимија

Хомоними

Хомоними су речи истог изгледа, а другачијег значења.

Ове речи се исто пишу, а не постоји никаква веза у значењу. 

Таква је, рецимо, реч КОСА.

- коса на глави;
- коса линија у свесци;
- Коса може бити име неке жене.

ГРАД 
- насеље; 
- врста падавине, временска непогода.

ЗОРА
-доба дана;
- Зора може бити име неке жене.

ЛУК
- поврће (црни лук, бели лук, млади лук);
- оружје - лук и стрела.

ЛАК 
- лак за нокте; 
- онај који није тежак.

Значење речи - Антонимија

Антоними

Антоними су речи супротног значења. 

• Глаголи
  причати - ћутати
  отворити - затворити
  памтити - заборављати
  ући - изаћи
  излазити - улазити
• Именице
  бука - тишина
  будућност - прошлост
  младост - старост
  срећа - туга
• Придеви 
  висок - низак
  горњи - доњи
  леви - десни
• Прилози
  горе - доле
  лево - десно
  близу - далеко
  мало - много
• Предлози
  пре - после
  изнад - испод
  испред - иза
  низ - уз

Значење речи - Синонимија

Синоними

Синоними су речи које имају исто или слично значење. Они могу да унесу промену у значење или динамику у ваше изражавање. 

Синоними могу бити:

• Глаголи
  разговарати-причати, казивати, говорити, рећи, казати, зборити...
  мислити - мнити, размишљати...
  верити се - заручити се
  јести - обедовати...
  лећи - лежати, лешкарити...
  ходати - ићи, корачати, шетати се...
  смејати се - кикотати се, смешкати се, осмехивати се
  
  
• Именице
  бука - галама, вика
  кућа, дом, стан, пребивалиште
  доктор - лекар
  мост - ћуприја
  коњ - рага, кљусе, пастув...
  осмех - смешак, осмејак
  мрак - тама, тмина, сутон, помрачина, помрчина

• Придеви
  леп - диван, сјајан, красан, изврстан, задивљујући...
  врућ - врео, топао, паклен...
  весео - срећан, радостан, расположен, раздраган...
  брз - неухватљив, хитар, окретан
  способан - умешан, успешан...
  
  
• Прилози 
  овде - ту
  тамо - онде
  тада - онда
  
  
• Предлози
  ка - према
  испод - под
  изнад - над
  
  

Врсте речи - Заменице

Заменице

Заменице су променљиве именичке речи које замењују именице, придеви, бројеви. Оне упућују на бића, предмете, појаве или неке њихове особине. 

Деле се у две групе:

1. Именичке заменице
2. Придевске заменице.

Именичке заменице

Именичке заменице замењују именице. 

У реченици, као и именице, имају службу субјекта или објекта. 

Деле се у следеће групе ⇩⇩⇩

• Личне заменице ⇨ ја, ти, он, она, оно, ми, ви, они, оне, она; 
• Лична заменица сваког лица ⇨ себе, се;
• Упитне заменице ⇨ ко, шта;
• Одричне заменице ⇨ нико, ништа;
• Неодређене заменице ⇨ неко, нешто;
• Опште заменице ⇨ свако, свашта;
• Остале заменице ⇨ ма ко, ма шта, било ко, било шта, ико, ишта, ко год, шта год.

Придевске заменице 

Придевске заменице понашају се као придеви, односно у реченици имају службу атрибута најчешће. Као придеви, ове заменице имају три рода (мушки, женски и средњи) и два броја (једнину и множину).

Деле се на следећи начин  ⇩⇩⇩

• Присвојне заменице ⇨ мој, моја, моје, твој, твоја, твоје, његов, његова, његово, њен, њена, њено, наш, наша, наше, ваш, ваша, ваше, њихов, њихова, њихово...
• Присвојна заменица сваког лица ⇨ своја, своја, своје...
• Показне заменице ⇨ тај, та, то, овај, ова, ово, онај, она, оно; толики, толика, толико, оволики, оволика, оволико, онолики, онолика, онолико, такав, таква, такво, овакав, оваква, овакво, онакав, онаква, онакво...
• Упитно-односне заменице ⇨ који, која, које, чији, чија, чије, какав, каква, какво, колики, колика, колико...
• Одричне заменице ⇨ никоји (ниједан), ничији, никакав, николики...
• Неодређене заменице ⇨ некоји (неки), некакав, нечији, неколики...
• Опште заменице ⇨ свакоји, свачији, свакакав, сваколики...
• Остале заменице ⇨ ичији, икакав, икоји, иколики, било који, било чији, било какав, било колики, ма који, ма чији, ма какав, ма колики...

ПАЗИ! Придевска заменица ће род, број и падеж преузети од именице уз коју стоји!

⇩Њен брат долази поподне. 

⇧Мушки род јер је именица уз коју стоји (брат) мушког рода. 

⇩Њихов друг ми је донео ружу.

⇧Заменица њихов је у једнини јер је именица уз који стоји (друг) у једнини.

Књижевност - Основне особине

Основне особине књижевних родова

Књижевност је уметност речи. 

Разликујемо:

Народну књижевност и 

уметничку књижевност.

Народна је она која нема познатог творца. Зовемо је још и усмена јер кад је она настала, људи нису писали, само су причали приче и певали песме. 

Уметничка је она књижевност која има писца. 

У уметничкој књижевности постоје три књижевна рода – лирика, епика и драма.

 У народној књижевности нема драме, дакле, 

у народној књижевности постоје само 2 књижевна рода - лирика и епика.

Лирика 

Сада ћемо говорити о основним особинама лирике (било да је у питању народна или уметничка лирика).

Лирика је готово увек у стиху. 

Уметничка лирика има строфу (то је група стихова) и често има риму. 

Важна особина лирике је осећајност. У лирици се опевају разна осећања – туга, бол, радост, срећа, љубав...

Лирика је често  субјективна – то значи да је лична. 

Имате у њој и лирског субјекта који осећа, размишља, доживљава. 

Лирика је мелодична, ритмична (може да се пева). 

Лирика је изражајна, сликовита, пуна стилских фигура зато што на малом простору (неколико стихова) треба да вам дочара (прикаже) нешто.

У зависности од особина које су у њој приказане лирика се дели на различите књижевне врсте. Неке лирске врсте постоје и у народној и у уметничкој књижевности, као што је љубавна песма или шаљива песма. Неке постоје само у народној (као обредне или обичајне, посленичке...), а неке постоје само у уметничкој лирици (мисаона песма, сатирична песма, елегија...)

Особине лирике су осећајност, субјективност, мелодичност, ритмичност, сажетост, изражајност, сликовитост.

Епика


Хајде сад да вам објасним и основне особине епике. Епика постоји и у уметничкој и у народној књижевности. Шта значи реч "епика"? Ова реч потекла је од грчке речи епос што је значило прича, говор, реч.  Епско дело препознајете по томе што оно има неку радњу и јунаке (и радња и јунаци могу бити и стварни и измишљени).

Епско дело може бити:

у стиху (епска песма, еп, спев) или

у прози (бајка, басна, предање, легенда, роман, приповетка, новела, шаљива прича, анегдота, прича о животињама). 

Многе од ових књижевних врста постоје и у народној и у уметничкој књижевности, али неке постоје у једној од њих. Рецимо, новела или приповетка, басна и бајка постоје и у народној и у уметничкој књижевности, али роман постоји само у уметничкој.

Које су одлике епске књижевности?

 За почетак,  запамтите да епско дело има јунаке и радњу. (Оно може да се преприча.) 
Епска дела су често опширна (то су често дуже форме), дакле, ту особину зовемо – опширност у приповедању. 
Прича у епским делима је развијена, кажемо да је то особина развијена фабула.
Даље кажемо да су та дела објективна или изгледају као да су објективна, а то значи да приповедачи често преносе неке догађаје без јасног показивања емоција (непристрасно). 

Особине особине епике су опширност у приповедању, развијена фабула, приповеда о јунацима и радњи, објективност.

Драма

Драма постоји само у уметничкој књижевности. Драму вероватно умете и сами да препознате. Драма се пише за извођење на позорници. Драмски јунаци на сцени воде дијалог (разговор 2 лика) или монологе (говор једног лика). Кроз дијалоге и монологе развија се драмска радња. 

Драмска радња се одвија пред гледаоцима на сцени и има 5 етапа - експозиција, заплет, кулминација, перипетија, расплет. 

Експозиција је прва етапа – то је увод у радњу. Ту сазнајемо ко су главни јунаци, у каквим су односима. Друга фаза је заплет – развија се радња, ствара се проблем, показују нам се добре и лоше стране јунака, долази до сукоба. То може бити сукоб јунака и виших сила (божанства, рецимо), или сукоб јунака са другим јунаком или сукоб јунака са самим собом. Следећа, трећа, фаза је кулминација – то је сам врхунац радње, неизвесно је, напето, не наслућујемо како ће се дело завршити. Четврта фаза је перипетија – то је преокрет, нека неочекивана ситуација која потпуно промени ток радње и доведе до нових сазнања. На крају, последња, пета етапа – расплет – доводи до разрешења сукоба и краја радње.

Код драме ћу вам поменуту још и дидаскалије – то су пишчеве напомене. Сигурно сте их видели. То је оно што стоји у загради, не чита се на сцени, а говори вам о томе како изгледа јунак, шта ради, шта је обукао.

У оквиру драмског књижевног рода разликујемо 3 основне драмске врсте:

трагедију

комедију

драму у ужем смислу.

Трагедија је драмско дело са тужним (несрећним) крајем.

Комедија је драмско дело са срећним завршетком, основни елементи су смех, хумор, комика. Разликујемо комедију нарави, комедију карактера и комедију ситуације. 

Драма у ужем смислу је драмско дело које има и особине трагедије и особине комедије.

Поред ове три основне драмске врсте, ту су и драмске подврсте ТВ драма, радио драма, драма за децу, историјска драма. 

Књижевност - Уметничка књижевност

Уметничка књижевност - подела 

Уметничка књижевност је она књижевност којој знамо аутора, односно писца.

У уметничкој књижевности постоје три књижевна рода - лирика, епика и драма. Разликују се по основним особинама. 

Лирика је име добила по инструменту лири (зато што је испрва певана). Она исказује лична осећања и мисли. Зато кажемо да је субјективна.

Епика је име добила по грчкој речи прича, говор, реч. Њу препознајете по томе што има радњу (причу) и ликове који ту причу на неки начин развијају.

Драма је писана за извођење на позорници, ликови су представљени кроз дијалоге (разговор два лика) или монологе (говор једног лика).

Дакле, постоје 3 књижевна рода у уметничкој књижевности – лирика, епика, драма.

Сваки књижевни род дели се на књижевне врсте.  

Лирика се дели на лирске врсте, епика на епске врсте, а драма на драмске врсте. 

Лирика

Лирика је одбила име по инструменту лири уз који је певана. 
За лирику је карактеристична синкретичност (повезаност речи, мелодије, плеса, звука).

У средишту лирског доживљаја је човек, његова осећања, проживљавања, хтења, мишљења и његов однос са светом. Поред интимног осећаја и доживљаја, лирика обрађује и универзална и свевремена питања. (О осталим особинама лирике причали смо ОВДЕ.)

Уметничка лирика дели се на следеће лирске врсте:

Описна (дескриптивна) песма – је она песма у којој песник приказује природу, њене лепоте, звукове, боје, биљни и животињски свет. (Таква је песма „Сребрне плесачице“ Десанке Максимовић, „Бреза“ Сергеја Јесењина или „Први снег“ и „Зимско јутро“ Војислава Илића.)

Родољубива песма приказује се љубав према отаџбини и властитом народу. Изражава се понос због културних, историјских, научних, спортских достигнућа властитог народа. (Такве су  песме „Грачаница“ или „О пореклу“ Десанке Максимовић,  „Наслеђе“ Милана Ракића, "Отаџбина" Ђуре Јакшића, "Домовина" Душана Васиљева.)

Мисаона песма  доноси размишљање о животу и његовом смислу. (Такве су песме „Тамница“ или „Нирвана“ Владислава Петковића Диса, „Долап“ Милана Ракића или песме Бранка Миљковића.)

Социјална песма говори о социјалној неправди – тешком животу људи, беди, патњи. (Писао их је Алекса Шантић, рецимо, О класје моје.)

Елегија је песма проткана тужним осећањима и расположењима. (Рецимо, Јесењинова „Песма о керуши“.)

Сатирична песма  исмева  слабост битног појединца или друштва у целини. Овакве песме писане су одувек. Критикује се саможивост, себичност, неке одлуке власти. Код нас су их писали Змај (Јутутунска јухахаха), Војислав Илић, Ђура Јакшић, Бранислав Нушић (због једне такве песме завршио је у затвору).

Дитирамб је песма у којој се описује лепота живота, изражава се захвалност лирског субјект због постојања човека и природе. У њима доминирају срећа, радост, опчињеност. (Таква је песма „Хвала сунцу, земљи, трави“ Стевана Раичковића.)

Дакле, основне лирске врсте у уметничкој књижевности су описна, родољубива, љубавна, социјална, мисаона, сатирична песма, дитирамб. Постоје и ода, химна, шаљива песма, успаванка, песма у прози.

Епика 

Епика води порекло од грчке речи епос што значи прича, говор, реч. 

Заснована је на приповедању о неком стварном или измишљеном догађају. (О осталим особинама епика прочитај овде.)

Може да буде:
у стиху (еп, спев) или 
у прози.

Приповетка је прича која има неколико јунака и један или два догађаја. (Таква је „Прва бразда“ Милована Глишића, „Поход на Мјесец“ Бранка Ћопића.)

Роман је најобимније прозно епско дело – има много јунака и доста догађаја. (Рецимо, „Хајдуци“ Бранислава Нушића или „Том Сојер“ Марка Твена.)

Бајка је прича фантастичне (чудесне) садржине. У уметничким бајкама постоје развијени описи, јунак се мења, сазрева. Писали су их браћа Грим, Ханс Кристијан Андресен, Стеван Раичковић, Гроздана Олујић.

Басна је алегорична прича у којој животиње имају особине људи – прича са поуком. Писао их је Езоп.

Новела је краћа прича о неком необичном догађају. Има изражену поенту. Често се нагло и неочекивано завршава. (Рецимо, „Шала“ Антона Павловића Чехова.)

Житије је прича о животу свеца. Ту се прича о животу свеца и чудима која је чинио током живота и након смрти. Ово је прича о предодређености некога (рецимо Растка Немањића) да постане светац (Свети Сава). Имамо „Житије Светог Симеона“ које је написао Свети Сава, затим „Житије Светог Саве“, али и житија многих других хришћанских светаца.

Основне епске врсте су приповетка, роман, бајка, басна, новела, житије, а постоје и анегдота, цртица, кратка прича.

Епско-лирске врсте се налазе на прелазу епике и лирике и имају особине оба рода. У уметничкој књижевности епско-лирске врсте се балада, романса и поема.

Књижевнонаучне врсте налазе се на прелазу између књижевности и наука.

Књижевнонаучне врсте су:
Дневник (Ана Франк),
Путопис (Љубомир Ненадовић),
Мемоари (прота Матеја Ненадовић),
Биографија ( „Житије Светог Симеона“ Свети Сава)
Аутобиографија (Никола Тесла „Моји изуми“)

Драма

Драма је књижевни род који постоји само у уметничкој књижевности. Веома је стара. Настала је још у античкој Грчкој. (О особинама драмског дела прочитај ОВДЕ.)

Дели се на три основне драмске врсте – трагедију, комедију и драму у ужем смислу.

Трагедија је најстарија драмска врста. Приказује трагичну судбину и смрт главних јунака. Писао их, поред осталих, Шекспир („Ромео и Јулија“). Трагедија је настала у античкој Грчкој. Античка трагедија морала је да садржи трагичног јунака, трагичну кривицу, трагичан крај јунака, катарзу.

Комедија је ведрија драмска врста. Кроз смех се прича о људских манама, слабостима. Људи се доводе у смешне ситуације да би се мана човека или друштва у целини исмејала. Наш најпознатији комедиограф је Бранислав Нушић („Сумњиво лице“, „Госпођа министарка“). Поред њега, комедије је писао Стерија („Покондирена тиква“), Коста Трифковић, Душан Ковачевић.

Драма у ужем смислу је прича о обичном животу обичних људи. Може да има и елементе комедије и елементе трагедије.

Драмске подврсте су:
Драма за децу – Биберче Љубише Ђокића
Радио-драма – Капетан Џон Пиплфокс Душана Радовића
Једночинка – Аналфабета Бранислава Нушића
Постоје још и ТВ драма, историјска драма.

Књижевност - Народна књижевност

Народна књижевност

То је она књижевност која вам звучи старински. А звучи старински, између осталог, и зато што има много имперфекта. То је глаголски облик који се више не употребљава, а означава незавршену радњу која се дуже времена вршила у прошлости и није се завршила. Ова књижевност настајала је пре много година (неке књижевне врсте у народној књижевности старије су од 1 000 година!).

1. Она нема познатог творца - стварали су је даровити појединци из народа којима није остало упамћено име. (Један од разлога је и тај што није било битно име појединца већ читав колектив. Народна књижевност је слика колектива у прошлости. Нема индивидуалаца, само колектив.)

2. Преносила се усмено. Неко је причао, други су слушали и касније то препричавали. 

3. Зато што није записана и зато што су је препричавали она се мењала, па се дешавало да имамо по неколико сличних прича или песама (то се каже варијаната). 

У народној књижевности постоје два књижевна рода – лирика и епика.

Лирика говори о осећањима. У питању су разна осећања – туга, бол, радост, срећа, љубав... Најчешће је у стиху. Лирика се дели на лирске врсте. 

Епика има радњу и догађају - њу можете да препричате. Епика се дели на епске врсте. Може бити у стиху или у прози. 

Постоје и епско-лирске песме које се налазе на граници између епских и лирских песама и имају особине и епике и лирике. Оне су мешавина лирике и епике.

Поред тога  у оквиру епике постоје и 

предања и 

кратке фолклорне форме.

ЛИРИКА

Народна лирика је увек у стиху. Лирика је књижевни род, а дели се на лирске књижевне врсте.

Навешћемо неке упечатљиве особине народне лирике (немојте је мешати са уметничком лириком; личе, али имају мноштво разлика, за почетак, народна лирика нема познатог аутора).

Народна лирика је веома стара. Неке лирске народне песме настале пре много стотина година и преносиле се све док нису у 19. веку записане.  

Као што смо већ рекли, лирика приказује нека осећања – тугу, бол, радост, љубав, страх, приказује личне или колективне односе.

Често су ове песме повезане са другим уметностима – игром, музиком, драмом. У народу су често певане, не рецитоване. Нама се до данас сачувала мелодија тек понеке песме. (Сетите се песме Вишњичица род родила.)

Народне лирске песме имају стихове различитих дужина – од 4 слога до 14 слогова. 

Разликујемо следеће лирске врсте у народној књижевности:

Митолошке и хришћанске (о вилама,  Сунцу, Месецу или хришћанским свецима);

Обичајне (сватовске, здравице, тужбалице)

Посленичке и песме о раду (певају се уз рад и певају о том раду – сетву, жетву, косидбу; често у њима има шаљивих и љубавних мотива)

Породичне (о љубави и односима у породици, подврста породичних су и успаванке)

Љубавне;

Шаљиве (мада њих има и у оквиру других врста).

Обредне – о обредним песмама ћу вам испричати нешто више. Ове песме  су веома старе. Неке од њих настале су у време док Срби још нису били хришћани. Људи нису разумели свет око себе, веровали су да постоји мноштво богова који ће им дати срећу, здравље, богат улов или кишу ако им треба. Зато су људи имали обреде које су уклапали у своју религију. Ове песме су извођене колективно, везују се за поједина годишња доба и ритуале које су изводили у зиму, пролеће, лето. Тако су настале – коледарске, божићне, богојављенске песме, лазаричке, ускршње, ђурђевске, спасовске, краљичке, ивањске, додолске.

Да се подсетимо, народне лирике:

Митолошке и хришћанске

Обичајне

Посленичке и песме о раду

Породичне (су и успаванке)

Љубавне

Шаљиве 

Обредне

ЕПИКА

Епика је књижевни род. 

Епику препознајемо по томе што има јунаке и радњу. 

Она може бити у поезији и у прози.

А) Епика у стиху је потпуно другачија од лирске народне поезије. Ове песме опевају неки важан догађај (рат, битку, двобој, борбу). То је често неки јуначки подвиг који песмом покушавају да сачувају од заборава. 

Ове песме су најчешће рецитоване уз гусле. 

У њима су чести интернационални мотиви (то су међународни мотиви који се јављају у књижевностима различитих народа).

Народне епске песме деле се на бугарштице и десетерачке песме.

Бугарштице су епске песме дугог стиха. 

Десетерачке су оне које сте радили још у млађим разредима. Њихов стих зове се десетерац – има 10 слогова. Десетерачке песме се најчешће деле у следеће 3 групе: 

• епске песме старијих времена (то су песме о Немањићима, о Марку Краљевићу, о Косову и косовским јунацима, о Бранковићима,  о Јакшићима)
• епске песме средњих времена (то су песме о хајдуцима (Старина Новак, Мали Радојица, Стари Вујадин) и ускоцима (Илија Смиљанић, Стојан Јанковић, Иво Сенковић))
• епске песме новијих времена (то су песме о ослобођењу Србије и Црне Горе)

Поред лирских и епских песама постоје и епско–лирске песме. Ове песме Вук Караџић је звао „песме на међи“, тј. песме на граници. Оне су управо то – песме које се налазе на граници између епике и лирике. Имају и особине епике (догађај, јунак, развијена радња, изглед песме) и особине лирике (изражена осећања).  У народној књижевности постоје само две епско-лирске врсте. То су баладе и романсе.

Б) Епика у прози обухавата:

Бајке  су приче фантастичне садржине. То значи да се у њима дешавају чуда. У њима срећемо виле, змајеве, але, разне чаролије, митска бића, фантастичне (чудесне помоћнике). Бајка почиње на један специфичан начин. Био једном један... некада давно, негде далеко... То се зове стереотипан (устаљен) почетак. Бајке имају и устаљен крај. (Живели су срећно до краја живота.) У бајкама јунак најчешће нема име (царевић, најмлађи син...), а ако има име, оно је симболично – Биберче, Пепељуга. Јунак у бајкама увек јури, прелази силне препреке и чим их све пређе, бајка се нагло заврши. Бајка нема ни одређено место, ни одређено време.



Басне (животиње имају особине људи, басне су алегорија, имају за циљ да нечему науче);

Приче о животињама (приче које говоре о животињама и њиховим доживљајима; често имају шаљиву подлогу);

Легендарне приче (причају о сусрету светаца, Бога, свештеника, монаха са човеком; говоре и о победи хришћанских сила над злом);

Новеле

Шаљиве приче

Анегдоте – кратке, једноставне приче  коју су често духовите

Предања (покушај примитивног човека који није знао ниједну науку да објасни свет око себе; предања причају о разним натпиродним бићима, о јунацима, о постанку или пореклу неких ствари);

Кратке фолклорне форме су:

Брзалице – миш уз пушку, миш низ пушку

Питалице - Питали миша: -У којем се селу најбоље живи?
У оном где нема мачака.

Изреке – бео као снег; вредан као пчела; грлом у јагоде

Пословице – Ко ради, не боји се глади

Клетве,

Заклетве 

Загонетке (Највише зна, а најмање говори – КЊИГА)

Врсте речи - Глаголи - Глаголски вид

Глаголски вид

Глаголски вид је ознака разлике у трајању глагола. 

Према глаголском виду глаголи се се деле на:

Свршене - означавају радњу која се завршила - сести, пасти, доћи, отићи, донети, ући, изаћи;

Несвршене - означавају радњу која траје - седети, падати, долазити, одлазити, доносити, улазити, излазити.

Провери кроз игрицу! 

Врсте речи - Глаголи

Глаголи

Глаголи су речи које означавају:

радњу -  трчати, јурити, носити;

стање -  спавати, мислити, учити;

збивање - севати, грмети, увенути.

Поиграј се разврставајући глаголе! (Кликни!)

Реченице - Независне и зависне

Независне и зависне предикатске реченице

Независне реченице су реченице које не зависе ни од чега. Оне могу да стоје самостално.

Данас неће падати киша.

Играли смо кошарку на оближњем терену. 

Зависне реченице су оне реченице које не могу да стоје самостално, оне зависе од друге реченице.

Ако буде падала киша, нећемо моћи на баскет поподне.

Кад се вратимо кући, разговараћемо о томе.

Реченице - Комуникативна и предикатска реченица

Комуникативна и предикатска реченица

Реченица је скуп речи (или само једна реч) који има одређено значење и да њом најчешће саопштавамо своје мисли, осећања и обавештења. По саставу реченице деле на просте и сложене реченице, а по значењу на обавештајне, упитне, узвичне, заповедне и жељне.

1) Комуникативна реченица је реченица која износи завршену информацију, почиње великим словом, завршава се тачком, узвичником или упитником. Другачије је зовемо реченица у ширем смислу.

2) Предикатска реченица  је реченица формирана од једног глагола у личном гл.облику употребљеног у служби предиката. Предикатска реченица има само један предикат. Колико имате предиката, толико је предикатских реченица.

Подела гласова по месту изговора (артикулација)

Према месту изговора (артикулације) гласови могу бити:

1) УСНЕНИ – б, п, м, в, ф;

         Двоуснени – б, п, м;
         уснено-зубни – в, ф;

2) ЗУБНИ – д, т, з, с, ц;

3) НАДЗУБНИ – л, р, н;

4) ПРЕДЊОНЕПЧАНИ – ч, ђ, ж, ш, њ, ћ, љ, ј, џ;

5) ЗАДЊОНЕПЧАНИ – к, г, х.

Гласови - Подела гласова по звучности

Глас је најмања јединица говора.

Слово је глас који смо записали.

Наука која проучава гласове зове се фонетика.

У српском језику постоји 30 гласова и 30 слова којима записујемо те гласове. Гласови српског језика деле се у три групе:

1) ВОКАЛИ  (САМОГЛАСНИЦИ) – А, Е, И, О, У;

2) СОНАНТИ (ГЛАСНИЦИ) – В, Ј, Р, Л, Љ, М, Н, Њ;

3) КОНСОНАНТИ (СУГЛАСНИЦИ) – Б, П, Д, Т, Г, К, З, С, Ж, Ш, Ђ, Ћ, Џ, Ч, , Ф, Х, Ц;

Сви самогласници су звучни. Они су нелокализовани, ваздушна струја при њиховом изговору не наилази на препреку, тонови су.

Консонанти су локализовали. Они су шумови, при њиховом изговору ваздушна струја наилази на препреку. Могу бити звучни и безвучни.

Сонанти су полулокализовани гласови.  Приликом стварања ових гласова постоји мека препрека и ваздушна струја краће тече. Сви сонанти су звучни.

Подела гласова по звучности

1) ВОКАЛИ – а, е, и, о, у – сви су звучни:

2) СОНАНТИ – в, ј, р, л, љ, м, н, њ – сви су звучни;

3) КОНСОНАНТИ се деле на звучне и безвучне. Кад се изговарају звучни гласови, гласне жице трепере. Када се изговарају безвучни гласови, гласне жице не трепере.