Врсте речи - Прилози

Прилози

Прилози су непроменљиве речи - не мењају се. Најчешће одређују радњу глагола па се појављују у служби прилошких (глаголских) одредби. Прилози одређују глаголску радњу према месту (овде, лево), према времену (сад, јуче), према начину (тако, лако), према узроку (зашто, зато), према мери или количини (још, доста). 

Најчешће их делимо у следеће групе:

• прилози за место (овде, ту, тамо, где, игде, икуда, куда, камо, горе, десно, близу, напред, свуда...);
• прилози за време (јуче, сад, некад, никад, увек, данас, ноћас, јесенас, зимус, пролетос, летос...);
• прилози за начин (настали су од заменица, а неки од описних придева средњег рода; овако, тако, онако, некако, лепо, лако, брзо, изненада);
• прилози за узрок (зашто, зато, стога);
• прилози за количину (још, доста, много, мало, неколико, нешто, пуно, сасвим, врло, веома).

Неки прилози нису сасвим непроменљиви. 

• неки прилози за начин (они који су настали од придева) имају компарацију (о томе можеш да прочиташ ОВДЕ) - лако, лакше, најлакше;
• Неки прилози за време имају компарацију - рано, раније, најраније;
• неки прилози за количину имају компарацију - много, више, највише...
• неки прилози за место имају компарацију - близу, ближе, најближе...

Врсте речи - Предлози

Предлози

Предлози су непроменљиве речи које стоје испред именских речи у зависном падежу (о падежима смо причали ОВДЕ). 

1. Предлози уз генитив - од, до, из, са, пре, после, након, уочи, испред, иза, поред, преко, испод, иза, изнад, око, без, ради, због, близу...
2. Предлози уз датив - к, ка, према (у значењу КА), насупрот, упркос;
3. Предлози уз акузатив - у, кроз, над, пред, о, на, под, за;
4. Предлози уз инструментал - с, са, пред, над, за, међу;
5. Предлози уз локатив - у, на, о, по, при, према (у значењу ПО).

Књижевност - Карактеризација књижевног лика

Врсте карактеризације књижевног лика

Карактеризација је поступак уметничког обликовања лика у књижевном делу. 

Врсте карактеризације према особинама лика

1. Физичка карактеризација (на основу описа физичког изгледа јунака);

2. Психолошка карактеризација (на основу размишљања и осећања ликова);

3. Говорна (језичка) карактеризација (на основу начина на који јунаци говоре и језика који користе);

4. Социјална (друштвена) карактеризација (на основу порекла и средине у којој живи);

5. Етичка (морална) карактеризација (на основу изграђених моралних ставова). 

Врсте карактеризације према приповедачком поступку аутора 

1. Директна карактеризација (писац објашњава јунака путем описа и коментара);

2. Индиректна карактеризација (јунак путем својих поступака открива своју природу);

3. Комбинована карактеризација (комбинују се елементи директне и индиректне карактеризација).

Врсте карактеризације према психолошким особинама лика и његовим моралним ставовима

1. Динамичка карактеризација (лик се приказује кроз развој, сазревање, промене); 

2. Статичка карактеризација (осветљава се само једна доминантна особина лика);

3. Схематична карактеризација (лик испољава и позитивне и негативне моралне особине). 

Књижевност - Мотив и мотивација

Мотив

Тема дела је оно о чему дело говори. 

Мотив је најмања тематска јединица неке теме. Мотив се не може даље разлагати, а да притом не изгуби смисао. Мотивима се описује предмет, лице, ситуација. (Рецимо, тема неког је љубав. Ова тема може имати више различитих мотива: љубав према родитељима, љубав према отаџбини...)

Мотиви могу имати различиту функцију у тексту. У зависности од значаја који има за развој теме, мотив може бити главни и споредни. 

Главни мотив је централни мотив у неком делу. Он је најчешће истакнут у наслову и представља тему приче. 

Статички мотив зауставља развијање фабуле. Он прекида ток приповедања, успорава причу. Некада изгледа као да се прича замрзла. Тада се уводи неки мотив везан за опис особе, предмета, простора, осећања... Врло често његову улогу обавља описни (дескриптивни) мотив. Статички мотив може вратити ток приче у прошлост - јунак нешто види, чује, осети неки мирис и то га подсети на нешто из прошлости и он почиње да о томе мисли или говори. 

Динамички мотив развија фабулу. Он то чини тако што покреће радњу напред. Захваљујући овом мотиву радња се убрзава ка својој наредној целини. Врло често његову улогу обавља наративни мотив. (Поспешује ток нарације.) 

Интернационални мотив је исти мотив који се јавља у народним књижевностима разних народа у разним временима (који се међусобно разликују у језику, обичајима, култури, историји па и географском простору). Такав је мотив женидбе са препрекама, мотив мужа који се враћа на свадбу своју жене мотив братоубиства, мотив узиђивања...

Мотивација

Мотивација представља низ података, поступака или осећања због којих лик неког дела поступа на одређени начин. Каткад је та мотивација узрочно-последична (постоји препознатљив узрок због чега неко нешто ради баш на тај начин, а не на неки други начин). Понекад не видимо прави разлог или не знамо шта је могло да подстакне одређене јунакове реакције, а се онда његово поступање објашњава његовом психолошким склопом (психолошка мотивација), пореклом или социјалним статусом (социјална мотивација). 

Књижевност - Фабула и сиже

Фабула и сиже

Фабула је низ хронолошки поређаних и и узрочно-последично повезаних мотива, догађаја и ситуација у епском или драмском делу. Ситуације су поређане хронолошким редоследом и произилазе једна из друге. Фабула је окосница епске радње и чини основу епских и драмских дела. Фабулу читалац сазнаје преко сижеа.

Сиже је начин на који су догађаји организовани у неком делу, дакле, сиже је начин организовања фабуле. Сиже је уметнички организован приказ догађаја. 

Врсте речи - Бројеви

Бројеви су речи које означавају колико нечега има и које је нешто по реду. Делимо их на:

Главне

Редне

Главни бројеви означавају колико нечега има. У главне бројеве спадају:

*Основни бројеви

* Збирни бројеви

* Бројне именице на –ица

* Бројни придеви

Редни бројеви означавају које је нешто по реду.

Основни бројеви означавају колико нечега има. Основни бројеви један, два, три, четири (као и сви бројеви након броја 20 који се завршавају овим бројевима) променљиви су. У пракси редовно мењамо број један и два. Основни бројеви мењају се по падежима и роду. Број један има сва три рода – један, једна, једно. Број два има има само два рода – два, две.

Збирни бројеви означавају колико има особа мушког и женског пола или скуп младих бића означен збирном именицом – двоје деце, седморо пилића.

Бројне именице означавају колико има бића мушког пола – седморица, четворица.

Бројни придеви означавају колико има нечега означеног именицом која је плуралија тантум (има само множину) – двоја врата.

Промена бројева

По падежима се мењају:

Редни бројеви – први, други, двадесет трећи;

Основни бројеви један и два (и сви који се њима завршавају од 21);

Бројне именице – петорица.

По роду се мењају:

Број један – један, једна, једно;

Број два има само два рода;

Редни бројеви – први, прва, прво.

По броју се мењају само редни бојеви.

Писање бројева

Основни и редни бројеви могу се записати цифрама.

Пазите како пишете вишечлане бројеве!

4 – четири

44 – четрдесет четири

543 – петсто четрдесет три

679 – шестсто седамдесет де

932 – деветсто тридесет два

Редни бројеви могу се писати на два начина. Овако!

4. четврти   или    IV четврти

19. деветнаести   или     XIX деветнаести

21. двадесет први    или  XXI двадесет први

90. деведесети    или    XC деведесети

150. сто педесети   или   CL сто педесети

2020. две хиљаде двадесети или MMXX две хиљаде двадесети

Пазите! Ако пишете редни број, користите или арапски број са тачком или римски број без тачке.

Књижевност - Стилске фигуре - Подела

Стилске фигуре

Стилске фугуре су речи, изрази, реченице који чине да текст буде изражајнији, звучнији, упечатљивији; оне дају пренесена значења тексту. Оно што бих желела да нагласим, стилске фигуре постоје у књижевности, али и у свакодневном говору се редовно користе. Кад кажете да “умирете од досаде” или да сте “попили две чаше”... Кад год кажете куцкање, цвецкање... Ако кажете да је неко леп као ... КОРИСТИТЕ СТИЛСКЕ ФИГУРЕ, А И НЕ ЗНАТЕ ТО.

Сад ћемо то објаснити.

Стилске фигуре деле се у 4 велике групе:

•  Фигуре дикције
•  Фугуре речи
•  Фигуре конструкције
•  Фигуре мисли

1. Фигуре дикције другачије зовемо гласовне или звучне фигуре. Како њихово име само каже, тежиште ових фигура је на ЗВУКУ (једног гласа или групе гласове). Фигуре дикције су:

Ономатопеја
Асонанца
Алитерација
Анафора
Епифора
Симплока
Анадиплоза

2. Фигуре речи другачије се зову тропи. Ове фигуре се често користе у свакодневном говору. Фигуре речи су:

Епитет
Персонификација
Метафора
Алегорија
Метонимија
Синегдоха
Еуфемизам
Симбол

3. Фигуре конструкције другачије зовемо синтаксичке фигуре. Ове фигуре настају када речи у једној реченици распоредите на неки другачији начин од уобичајеног да бисте нешто посебно истакли. Фигуре конструкције су:

Инверзија
Реторско питање
Елипса
Асиндет
Полисиндет

4. Фигуре мисли су:

Иронија
Градација
Поређење
Контраст
Хипербола
Словенска антитеза
Парадокс
Литота
Оксиморон

Књижевност - Стилске фигуре - 8. разред

Стилске фигуре - 8. разред

Метонимија

Метонимија је  фигура речи. 

Сигурно сте је некад употребили и не знајући. Ако сте некад чули или рекли

Појео сам тањир.  

Попио сам целу флашу (лименку).

Честитам. Употребили сте метонимију. Рекли сте тањир, а заправо сте мислили на оно што је било у тањиру. Рекли сте флашу (лименку), а заправо сте мислили на оно што је стајало у њој.

Код метонимије је битно да приметите да постоји логичка веза између појмова који су доведени у везу (тањир-садржина тањира; чаша-течност у чаши).

Асонанца 

Асонанца је фигура дикција (односно, звучна фигура). Код ових фигура  битан је звук. Асонанца је ситуација у којој се у стиху или неколико узастопних стихова доминантно понавља исти самогласник. Сваки самогласник има своју особину, изазива одређене слике и емоције. 

Као пример асонанце најчешће се узима стих из песме Алексе Шантића Вече на шкољу: 

Пучина плава спава. 

Обратите пажњу на А. Понавља се 5 пута. То је асонанца.

Алитерација

Алитерација је понављање истог сугласника или сугласничке групе у стиху или реченици. И ову стилску фигуру можемо наћи у песми Вече на шкољу:

Прохладни пада мрак,
Врх хриди црне
Трне
Задњи румени зрак. 

Пребројте колико пута се појавио сугласник Р. Ето алитерације.

Значење речи - Полисемија

Полисемија 

Полисемија је вишезначност, тј. појава да једна реч има више сродних значења. 

Полисемија је заснована на метафори (о метафори смо причали ОВДЕ). Пазите да је не помешате са хомонимијом. Хомонимија је ситуација да се речи пишу исто, а немају никакве везе у значењу.

Глава

- део човечјег или животињског тела;
- она страна новчића на којој је сличица;
- разум, свест, памет;
- особа, личност;
- особа која руководи неким послом;
- глава ексера;
- поглавље у некој књизи;
- главица лука, купуса...

Ланац

- низ карика;
- оков;
- планински ланац;
- поводац за пса;
- златни ланчић.

Кљун

- птичји кљун;
- предњи део авиона;
- предњи део ципеле.

Облици казивања

Облици казивања

Облици казивања су приповедне технике којима се приповедач служи при стварању дела. Зову се и форме приповедања.

1. Описивање (дескрипција)
- портрет (опис лика) 
"Погрбавила се од старости, а иде, ради. Засукала рукаве, руке јој умрљане, око ноктију јој кожа испуцала од силног прања. Нема кад да папуче или нануле обује, већ онако, у неким старим, искрпљеним чарапама иде и гаца по блату и мокроти." (Б. Станковић, "Наш Божић")
- пејзаж (опис природе)
"У шуми је било још млечне магле која се, као остатак неке чудне ноћне игре, повлачила пред сунцем. Бело и светло и тихо." (И. Андрић, "Аска и вук")
- ентеријер (опис унутрашњости просторије)
"С леве стране, уза зид, један уз други, налазила су се два кратка кревета, с високим полукружним рамовима, а изнад њих, на зиду, налазила се икона Светог Николе на стаклу, рад неког примитивног сликара." (П. Угринов, "Стара породична кућа")
- екстеријер (опис спољашњости куће, насеља, тргова, панораме града
"Гледан с виса, Београд се види угласт, искидан, сив, тврд, као степеништа једно на друго набачених насеља, и све се то миче и пење." (И. Секулић, "Београд")

2. Приповедање (нарација)
- приповедање у првом лицу (приповедач/наратор говори о себи) 
"Волела сам сунце, светлост, лептире, бубице и цврчке." (И. Секулић, "Буре")
- приповедање у трећем лицу (приповедач/наратор говори о неком другом)
"У Питеровој школи постојао је силеџија по имену Бари Тамерлејн." (И. Мекјуан, "Силеџија")
- хронолошко приповедање - догађаји се приказују оним редоследом којим су се дешавали.
- ретроспективно приповедање - приповедање по сећању: од садашњости према прошлости 

3. Дијалог (разговор ликова међу собом)
- А како се зове ваш коњ?
- Моје срце - рече мој рођак Мурад на јерменском.
- Лепо име - рече Џон Бајро - за лепог коња. (В. Саројан, "Лето лепог белца")

4. Монолог (говор једног лика)
Монолог је говор једног лика књижевном делу. Лик наглас размишља, обраћа се сам себи или се исповеда публици (ако је у питању драмско дело).

5. Унутрашњи монолог (забележено размишљање лика)
"Испрва се присећао ко је и шта је, где се налази и шта треба да ради, и само је говорио сам себи: `Да се прво нагледам овог чуда невиђеног." (И. Андрић, "Аска и вук")

Значење речи - Аугментативи и пејоративи

Аугментативи и пејоративи

Аугментативи су речи које означавају нешто увећано, увећанице.

Настају додавањем суфикса -ина, -ерда, -урда, -етина, -ерина,  -урина, -уштина...

-ина: носина, 
-ерда: ручерда
-урда: главурда
-етина: главетина
-ерина: кућерина
-урина: косурина

Пејоративи су речи којима се казује неко погрдно значење. 

бабетина
жентурача
селендра
шоферчина

Понекад је тешко утврдити да ли је реч аугментатив (рецимо, ципелетина - велика ципела) или је то реч са погрдним значењем која носи негативну конотацију јер и те ципеле и њихов носилац изазивају негативну емоцију.

Значење речи - Деминутиви и хипокористици

Деминутиви и хипокористици

Деминутив је реч која означава умањено значење. 

Настала је извођењем, односно додавањем суфикса -ица, -ић, -ак, -анце, -енце, -ашце, -ешце...

-ица: кућа - кућица, мама - мамица, глава - главица, рука - ручица (и рукица), нога - ножица (и ногица), кашика - кашичица...

-ић: листић, прутић, прстић, псић, лептирић...

-чић: лептирчић, каменчић, екранчић, телефончић...

-ак: цветак, листак...

-анце: псетанце

-енце: кученце

-ашце: сунашце

-ешце: детешце

Хипокорстици су речи које проистичу из осећања љубави, нежности; то су тепања која су показатељ блискости.

мајка - мајчица
бака - бакица 
рука -ручица 

Понекад је тешко раздвојити да ли је реч умањеница (рецимо, ручица - мала рука) или је то хипокористик (тепање) јер је деминутив истовремено и хипокористик.

Значење речи - Хомонимија

Хомоними

Хомоними су речи истог изгледа, а другачијег значења.

Ове речи се исто пишу, а не постоји никаква веза у значењу. 

Таква је, рецимо, реч КОСА.

- коса на глави;
- коса линија у свесци;
- Коса може бити име неке жене.

ГРАД 
- насеље; 
- врста падавине, временска непогода.

ЗОРА
-доба дана;
- Зора може бити име неке жене.

ЛУК
- поврће (црни лук, бели лук, млади лук);
- оружје - лук и стрела.

ЛАК 
- лак за нокте; 
- онај који није тежак.

Значење речи - Антонимија

Антоними

Антоними су речи супротног значења. 

• Глаголи
  причати - ћутати
  отворити - затворити
  памтити - заборављати
  ући - изаћи
  излазити - улазити
• Именице
  бука - тишина
  будућност - прошлост
  младост - старост
  срећа - туга
• Придеви 
  висок - низак
  горњи - доњи
  леви - десни
• Прилози
  горе - доле
  лево - десно
  близу - далеко
  мало - много
• Предлози
  пре - после
  изнад - испод
  испред - иза
  низ - уз

Значење речи - Синонимија

Синоними

Синоними су речи које имају исто или слично значење. Они могу да унесу промену у значење или динамику у ваше изражавање. 

Синоними могу бити:

• Глаголи
  разговарати-причати, казивати, говорити, рећи, казати, зборити...
  мислити - мнити, размишљати...
  верити се - заручити се
  јести - обедовати...
  лећи - лежати, лешкарити...
  ходати - ићи, корачати, шетати се...
  смејати се - кикотати се, смешкати се, осмехивати се
  
  
• Именице
  бука - галама, вика
  кућа, дом, стан, пребивалиште
  доктор - лекар
  мост - ћуприја
  коњ - рага, кљусе, пастув...
  осмех - смешак, осмејак
  мрак - тама, тмина, сутон, помрачина, помрчина

• Придеви
  леп - диван, сјајан, красан, изврстан, задивљујући...
  врућ - врео, топао, паклен...
  весео - срећан, радостан, расположен, раздраган...
  брз - неухватљив, хитар, окретан
  способан - умешан, успешан...
  
  
• Прилози 
  овде - ту
  тамо - онде
  тада - онда
  
  
• Предлози
  ка - према
  испод - под
  изнад - над
  
  

Врсте речи - Везници

Везници

Везници су непроменљиве речи које повезују речи, синтагме или предикатске реченице показујући у ком се односу ти реченични чланови налазе. 

Везници се деле у две групе: 

1. Напоредни везници могу бити:
   *саставни: и, па, те, ни, нити;
   *раставни: или;
   *супротни: а, али, но, него, већ.
   
2. Зависни везници - да, јер, кад, који, чији, где, ако, иако, мада...

Врсте речи - Речце

Речце 

Речце су непроменљиве речи којима се истиче став говорног лица према садржају реченице. 

• Потврдне речце: да, свакако, дакако, дабоме;
• Одричне речце: не, никако, нипошто;
• Упитне речце: да ли, ли, зар;
• Повратна речца: се;
• Супротне речце: међутим, пак;
• Заповедне речце: нека, хајде;
• Показне речце: ево, ето, ено;
• Речце за истицање: ево, ето, ено;
• Модалне речце (за исказивање личног става): заиста, ваљда, можда, сигурно, вероватно, наравно...
• Узвична речца: ала;
• Речце за истицање супротности: чак, пак, међутим, штавише;
• Искључне речце: једино, само, осим;
•  Поредбена речца: као.

Врсте речи - Узвици

Узвици

Узвици су непроменљиве речи. Служе за дозивање људи или животиња, скретање пажње, за изражавање личног осећања или расположења, за опонашање звукова из природе. 

Најчешће се деле у три групе:

1. узвици којима се опонаша звук (ово је стилска фигура ономатопеја КЛИКНИ) - мјау, ав-ав, фију, крц, трас, звец, ћији-ћи, кре-кре...
2. узвици који изражавају осећања - јупи, ура, их, ух, јој, ју, ха-ха, хи-хи, оп, опа, охо-хо...
3. узвици за дозивање (скретање пажње) и терање: мац, пис, шибе, хеј, ало, еј...

Пази! Кад пишемо удвојени узвик (ха-ха, хе-хе), обавезно је писање цртице.

Врсте речи - Заменице

Заменице

Заменице су променљиве именичке речи које замењују именице, придеви, бројеви. Оне упућују на бића, предмете, појаве или неке њихове особине. 

Деле се у две групе:

1. Именичке заменице
2. Придевске заменице.

Именичке заменице

Именичке заменице замењују именице. 

У реченици, као и именице, имају службу субјекта или објекта. 

Деле се у следеће групе ⇩⇩⇩

• Личне заменице ⇨ ја, ти, он, она, оно, ми, ви, они, оне, она; 
• Лична заменица сваког лица ⇨ себе, се;
• Упитне заменице ⇨ ко, шта;
• Одричне заменице ⇨ нико, ништа;
• Неодређене заменице ⇨ неко, нешто;
• Опште заменице ⇨ свако, свашта;
• Остале заменице ⇨ ма ко, ма шта, било ко, било шта, ико, ишта, ко год, шта год.

Придевске заменице 

Придевске заменице понашају се као придеви, односно у реченици имају службу атрибута најчешће. Као придеви, ове заменице имају три рода (мушки, женски и средњи) и два броја (једнину и множину).

Деле се на следећи начин  ⇩⇩⇩

• Присвојне заменице ⇨ мој, моја, моје, твој, твоја, твоје, његов, његова, његово, њен, њена, њено, наш, наша, наше, ваш, ваша, ваше, њихов, њихова, њихово...
• Присвојна заменица сваког лица ⇨ своја, своја, своје...
• Показне заменице ⇨ тај, та, то, овај, ова, ово, онај, она, оно; толики, толика, толико, оволики, оволика, оволико, онолики, онолика, онолико, такав, таква, такво, овакав, оваква, овакво, онакав, онаква, онакво...
• Упитно-односне заменице ⇨ који, која, које, чији, чија, чије, какав, каква, какво, колики, колика, колико...
• Одричне заменице ⇨ никоји (ниједан), ничији, никакав, николики...
• Неодређене заменице ⇨ некоји (неки), некакав, нечији, неколики...
• Опште заменице ⇨ свакоји, свачији, свакакав, сваколики...
• Остале заменице ⇨ ичији, икакав, икоји, иколики, било који, било чији, било какав, било колики, ма који, ма чији, ма какав, ма колики...

ПАЗИ! Придевска заменица ће род, број и падеж преузети од именице уз коју стоји!

⇩Њен брат долази поподне. 

⇧Мушки род јер је именица уз коју стоји (брат) мушког рода. 

⇩Њихов друг ми је донео ружу.

⇧Заменица њихов је у једнини јер је именица уз који стоји (друг) у једнини.

Књижевност - Основне особине

Основне особине књижевних родова

Књижевност је уметност речи. 

Разликујемо:

Народну књижевност и 

уметничку књижевност.

Народна је она која нема познатог творца. Зовемо је још и усмена јер кад је она настала, људи нису писали, само су причали приче и певали песме. 

Уметничка је она књижевност која има писца. 

У уметничкој књижевности постоје три књижевна рода – лирика, епика и драма.

 У народној књижевности нема драме, дакле, 

у народној књижевности постоје само 2 књижевна рода - лирика и епика.

Лирика 

Сада ћемо говорити о основним особинама лирике (било да је у питању народна или уметничка лирика).

Лирика је готово увек у стиху. 

Уметничка лирика има строфу (то је група стихова) и често има риму. 

Важна особина лирике је осећајност. У лирици се опевају разна осећања – туга, бол, радост, срећа, љубав...

Лирика је често  субјективна – то значи да је лична. 

Имате у њој и лирског субјекта који осећа, размишља, доживљава. 

Лирика је мелодична, ритмична (може да се пева). 

Лирика је изражајна, сликовита, пуна стилских фигура зато што на малом простору (неколико стихова) треба да вам дочара (прикаже) нешто.

У зависности од особина које су у њој приказане лирика се дели на различите књижевне врсте. Неке лирске врсте постоје и у народној и у уметничкој књижевности, као што је љубавна песма или шаљива песма. Неке постоје само у народној (као обредне или обичајне, посленичке...), а неке постоје само у уметничкој лирици (мисаона песма, сатирична песма, елегија...)

Особине лирике су осећајност, субјективност, мелодичност, ритмичност, сажетост, изражајност, сликовитост.

Епика


Хајде сад да вам објасним и основне особине епике. Епика постоји и у уметничкој и у народној књижевности. Шта значи реч "епика"? Ова реч потекла је од грчке речи епос што је значило прича, говор, реч.  Епско дело препознајете по томе што оно има неку радњу и јунаке (и радња и јунаци могу бити и стварни и измишљени).

Епско дело може бити:

у стиху (епска песма, еп, спев) или

у прози (бајка, басна, предање, легенда, роман, приповетка, новела, шаљива прича, анегдота, прича о животињама). 

Многе од ових књижевних врста постоје и у народној и у уметничкој књижевности, али неке постоје у једној од њих. Рецимо, новела или приповетка, басна и бајка постоје и у народној и у уметничкој књижевности, али роман постоји само у уметничкој.

Које су одлике епске књижевности?

 За почетак,  запамтите да епско дело има јунаке и радњу. (Оно може да се преприча.) 
Епска дела су често опширна (то су често дуже форме), дакле, ту особину зовемо – опширност у приповедању. 
Прича у епским делима је развијена, кажемо да је то особина развијена фабула.
Даље кажемо да су та дела објективна или изгледају као да су објективна, а то значи да приповедачи често преносе неке догађаје без јасног показивања емоција (непристрасно). 

Особине особине епике су опширност у приповедању, развијена фабула, приповеда о јунацима и радњи, објективност.

Драма

Драма постоји само у уметничкој књижевности. Драму вероватно умете и сами да препознате. Драма се пише за извођење на позорници. Драмски јунаци на сцени воде дијалог (разговор 2 лика) или монологе (говор једног лика). Кроз дијалоге и монологе развија се драмска радња. 

Драмска радња се одвија пред гледаоцима на сцени и има 5 етапа - експозиција, заплет, кулминација, перипетија, расплет. 

Експозиција је прва етапа – то је увод у радњу. Ту сазнајемо ко су главни јунаци, у каквим су односима. Друга фаза је заплет – развија се радња, ствара се проблем, показују нам се добре и лоше стране јунака, долази до сукоба. То може бити сукоб јунака и виших сила (божанства, рецимо), или сукоб јунака са другим јунаком или сукоб јунака са самим собом. Следећа, трећа, фаза је кулминација – то је сам врхунац радње, неизвесно је, напето, не наслућујемо како ће се дело завршити. Четврта фаза је перипетија – то је преокрет, нека неочекивана ситуација која потпуно промени ток радње и доведе до нових сазнања. На крају, последња, пета етапа – расплет – доводи до разрешења сукоба и краја радње.

Код драме ћу вам поменуту још и дидаскалије – то су пишчеве напомене. Сигурно сте их видели. То је оно што стоји у загради, не чита се на сцени, а говори вам о томе како изгледа јунак, шта ради, шта је обукао.

У оквиру драмског књижевног рода разликујемо 3 основне драмске врсте:

трагедију

комедију

драму у ужем смислу.

Трагедија је драмско дело са тужним (несрећним) крајем.

Комедија је драмско дело са срећним завршетком, основни елементи су смех, хумор, комика. Разликујемо комедију нарави, комедију карактера и комедију ситуације. 

Драма у ужем смислу је драмско дело које има и особине трагедије и особине комедије.

Поред ове три основне драмске врсте, ту су и драмске подврсте ТВ драма, радио драма, драма за децу, историјска драма.